У новој епизоди подкаста „Како је доле“ разговарали смо са Жарком Миленковићем, песником, књижевним критичарем и уредником издања Дома културе „Грачаница“.
Повод за разговор биле су Видовданске свечаности, али је тема брзо постала много шира: како се живи на Косову и Метохији, шта значи стварати у Грачаници, како се чува достојанство у условима несигурности и зашто је останак више од личне одлуке.
Како је доле?
На питање по коме подкаст носи назив, Жарко одговара искрено да људи често питају „како је доле“, али некада немају стрпљења да чују прави одговор.
Све што је ненормално, нама је постало нормално, и онда имаш проблем како то људима да представиш да би они то разумели.
Тај живот не може да стане у једну реченицу. Не може се лако објаснити како изгледа када нестане струје, када нема воде, када немате слободу да одете у продавницу без нелагоде, или када вас неко шиканира зато што не говорите његов језик.
Ипак, и у таквом животу постоји нешто што се не види у дневним вестима; упорност, трпљење, достојанство и вера да живот има смисла.
Видовдан на Косову и Метохији као круна живота и стварања
За Жарка, Видовдан није само датум у календару. Он је идентитетска и културна одредница српског народа.
Видовдан је негде за нас нека врста не само идентитетске, већ и културолошке одреднице.
Видовданске свечаности у Грачаници су круна годишњег рада Дома културе „Грачаница“ и прилика да се покаже да Косово и Метохија нису само место страдања, него и место живе културе.
Видовданске свечаности за нас су нешто што представља неку врсту круне нашег годишњег рада.
Оне показују да овде и даље настају књиге, изложбе, филмови, представе, музика и поезија. Да култура није музејски остатак, него живо ткиво народа.
Косово није само епика
Једна од важних тема разговора била је разлика између начина на који о Косову пишу они који овде живе и они који га посматрају издалека.
Жарко истиче да се Косово изнутра не доживљава само као епска тема. За оне који овде живе, оно је пре свега живот, љубав, стрпљење, чекање и свакодневица.
Косово је лирско и Косово је сама нека суштина свега.
Зато је, како каже, важно да се о Косову не говори само као о месту за које се умире, већ као о месту на коме се живи.
Морамо да живимо, а не да умремо за Косово.
Та промена перспективе је суштинска. Останак није парола. Останак је свакодневна одлука да се живи, ради, ствара и чува оно што је поверено.
Култура као излаз у свет
Жарко је говорио и о својој књизи „Свакодневно убијање живота“, која је настала у време короне, али је у себи понела много дубље искуство изолације, страха и затворености које Срби на Косову и Метохији носе још од 1999. године.
Та књига је нешто најличније што сам до сада написао и нека врста самоизлечења.
За њега је стваралаштво начин да се изађе из скученог простора, да се лични и колективни мрак осветли речју.
Књижевност увек тражи и то мало светла што води из тог мрака.
У том смислу, култура није украс живота. Она је начин да се живот сачува. Кроз књиге, песме, слике, представе и свечаности, Срби на Косову и Метохији сведоче да нису нестали и да нису сведени само на политичко питање.
Грачаница, Приштина и изгубљени градови
Посебно снажан део разговора односио се на Приштину, Жарков родни град који је физички близу, а духовно и животно далеко.
Жарко говори о светлима града која сваке вечери гледа из своје собе, али и о осећају да је тај град, у коме су Срби живели и стварали, постао простор без додира са њиховим садашњим животом.
Колико смо близу, а колико је то заправо далеко.
Та реченица описује не само однос према Приштини, већ и положај многих Срба на Косову и Метохији: близу су својим градовима, светињама и земљи, а често одсечени од онога што им по рођењу, сећању и култури припада.
Останак као мисија
На питање зашто остаје, Жарко не даје једноставан одговор. Каже да перспективе није било ни раније, а нема је ни сада у оном уобичајеном смислу. Али оно што људе држи на Косову и Метохији често превазилази разум и личну рачуницу.
Ми не можемо да објаснимо зашто смо још увек ту.
Ипак, у том останку постоји дубљи смисао.
Ми се не можемо спасити као јединке, већ као колектив и као заједница.
Останак је зато и одговорност према онима који су страдали, према онима који данас живе и према онима који ће тек доћи.
Видовдан на Косову и Метохији као победа живота
У разговору је посебно истакнуто да Видовдан није само сећање на смрт, већ и потврда живота. Косовски завет је позив на смисао, достојанство и верност.
И зато Видовданске свечаности у Грачаници имају посебну тежину. Оне сведоче да је, упркос свему, нешто преживело, нешто се обновило и да се на овим просторима ствара.
Нешто је преживело, нешто се опет окупило, нешто је опет стварало и нешто и данас ствара.
То је можда најважнија порука овог разговора: Косово и Метохија нису само место бола, већ и место стварања. Нису само прошлост, већ и садашњост. Нису само питање опстанка, већ и питање живота.
Целу епизоду подкаста „Како је доле“ са Жарком Миленковићем можете погледати на каналу Како је доле.
Наш рад можете подржати на следеће начине:
Месечна (стална) претплата
Подржите наше акције и помозите породицама на Косову и Метохији! Позивамо вас да нам се придружите у борби за достојанствен живот Срба на Косову и Метохији.
Изаберите месечну претплату и постаните део наше свакодневне мисије подршке. Претплати се
Једнократна донација
Уколико желите да подржите наш рад без обавезе месечне претплате, можете уплатити једнократну донацију и директно помоћи нашим акцијама. ДОНАЦИЈЕ
Оставите коментар