Волонтирање на Косову и Метохији за свакога почиње другачије. Тијана Ракоњац је желела да види зашто се њен супруг Никола изнова враћа. Кад год би га то питала, одговорио би јој: „Крени са мном, па ћеш видети.“ Ове године му се придружила на Летњој школи. Кући се вратила са својом причом о људима које је тамо упознала.
Волонтере Хуманитарне организације „Косовско Поморавље“ питали смо како су се укључили, шта памте с првих акција и због чега се враћају.
Како је све почело
Софију Поповић је са члановима наше организације упознао отац током једног одласка на Косово и Метохију. Сетила их је се касније, када је њена гимназија организовала хуманитарну акцију у оквиру Дечје недеље.
Контактирала сам га са идејом да ученички парламент организује прикупљање школског прибора и других потрепштина за децу са Косова и Метохије. Док сам истраживала рад организације како бих је што боље представила члановима парламента и запосленима у школи, на њиховом сајту сам приметила да постоји могућност да се пријавим и као волонтер. Та могућност ме је искрено обрадовала. Помисао да могу да будем део једне такве приче и да, макар малим делом, допринесем њеном раду за мене је била посебно значајна.
Софија Поповић
Драган Ђорђевић је активности организације пратио на Линкедину. Када је видео да је потребна помоћ, обратио се људима које познаје.
Једноставно сам се директно обраћао својим познаницима за помоћ у прикупљању средстава, уз објашњење ко сте ви и како можете да помогнете онима којима је помоћ потребна.
Драган Ђорђевић
Ивана Клисура је размишљала о томе како у волонтирању може да искористи искуство које већ има.
Одувек сам имала јако усађену жељу да помажем другима и потребитима, да људе око себе усрећујем, надајући се да ће им и макар то неко мало дело олакшати живот или недаћу у којој се налазе, а што ће, опет, оплеменити и мој живот и моју душу.
Ивана Клисура
Деца која истрче на снег без јакне
Када смо Ђорђа Новковића питали који му се сусрет и данас враћа у мисли, описао је тренутке с божићне поделе пакетића.
У мисли ми се враћају сусрети са божићне поделе пакетића. Тренуци када деца излазе са родитељима по снегу, често без јакне, јер вероватно у брзини и од узбуђења забораве да је напољу хладно. У првом тренутку су помало уздржана, али већ после пар речи осмеси и загрљаји надокнаде сав недостатак сунчеве светлости који је уобичајен тих зимских дана.
И то њихово поверење и топлина, за некога попут мене, ко нема прилике да проводи више времена са децом, у тренутку померају све дотадашње унутрашње баријере које носимо са собом у свакодневним односима са одраслима. Присећајући се тих тренутака, могу да закључим да Божић заиста јесте најрадоснији празник у нашем народу.
Ђорђе Новковић
И Јелена Бакић свој први волонтерски дан памти по божићним пакетићима. Највише јој је у сећању остао дочек у породицама које је тог дана посетила.
Дођете у неку породицу, па видите да им није лако, да се тешко боре кроз живот, али су пуни захвалности и ведрине. Кућа пуна деце која трчкарају около и радују се. Тада схватите да није потребно много да бисте били срећни. Можда могу да кажем да ме је то највише изненадило или, боље речено, освестило.
Јелена Бакић
„Од сваког сам понела понешто“
Тијана Ракоњац је на Летњој школи упознала децу, учитеље и волонтере. С путовања памти и чувара Богословије, монахиње у Пећкој патријаршији, тета Снежу из етно-куће и младе уметнике стипендисте. Тешко јој је да издвоји само један сусрет.
Окренути једни другима, пуни љубави, великодушности, доброте и неке посебне топлине, научили су ме колико су заједништво, међусобна брига и истрајност важни, али и колико снаге и лепоте има у људима који, упркос свему, не одустају од живота који су изабрали да живе.
Од сваког сам понела понешто и створила неку своју причу о овом месту, коју и даље нисам сигурна да умем да испричам. Зато бих се сложила са Николом. Ово искуство је заиста тешко објаснити. Овако нешто мора да се доживи да би се разумело.
Тијана Ракоњац
Због чега се враћамо
Ивана Јовановић из Крушевца први пут је посетила Косово и Метохију пре десетак година. Кроз волонтирање се још више зближила с људима који тамо живе.
Мало је рећи да ме је први одлазак оставио без даха. Сваки следећи је био потврда да се Косову самом враћам као нечему исконски свом.
Од њих сам научила како се воли своја земља, како се жртвује за свој народ и како се исповеда своја вера. Од тада је сваки долазак за мене неизрецива радост и нешто што жељно ишчекујем.
Ивана Јовановић
Милица Адамовић је за организацију сазнала док је тражила начин да се повеже с људима из Метохије, одакле је њена мама. У волонтирању је највише испуњава то што својим радом може да помогне људима с којима осећа ту блискост.
Научила сам и да љубав према нашем народу није само осећање које носимо у себи, већ нешто што треба да преточимо у дела. Баш зато ми је близак цитат из Светог писма ‘Вера без дела је мртва’.
Милица Адамовић
Један дан на Косову и Метохији
Николу Ракоњца питали смо куда би повео будућег волонтера када би имали само један дан да заједно проведу на Косову и Метохији.
Волео бих да свог сапутника одведем у мала села као што су Црколез у Метохији или Ново Брдо у Косовском Поморављу, да види да тамо и даље опстају вредни људи који подижу децу и уче их да буду поштени људи. Могао бих да га одведем у Штрпце, једно шарпланинско село, да види како деца радосно играју фудбал на терену на коме се и даље виори српска застава. Ту би човек могао да види шта значи неодступно се борити за оно до чега ти је стало.
Мислим да је то главна порука коју човек током једног дана боравка на Косову и Метохији може да прими и понесе са собом, а касније и да размишља о томе, гледајући себе у огледало и постављајући себи питање. Колико си далеко спреман да идеш да би сачувао оно до чега ти је стало?
Никола Ракоњац
„Прво што ћеш осетити јесте да ниси сам“
Породица Лидије Цветковић пореклом је из Косовског Поморавља. Та веза ју је подстакла да нам се прикључи. Питали смо је шта би поручила некоме ко размишља да волонтира.
Прво што ћеш осетити јесте да ниси сам. Дочекаће те људи који као и ти осећају потребу да помогну другима и свим срцем верују у оно што раде. Брину о нашем народу доле као о својој породици. Труде се да им олакшају живот, да им донесу мало радости и, најважније, наду.
Верујем да ће свако од нас добити много више него што да.
Лидија Цветковић
Пријавите се за волонтирање у Хуманитарној организацији „Косовско Поморавље“.
Наш рад можете подржати на следеће начине:
Месечна (стална) претплата
Подржите наше акције и помозите породицама на Косову и Метохији! Позивамо вас да нам се придружите у борби за достојанствен живот Срба на Косову и Метохији.
Изаберите месечну претплату и постаните део наше свакодневне мисије подршке. Претплати се
Једнократна донација
Уколико желите да подржите наш рад без обавезе месечне претплате, можете уплатити једнократну донацију и директно помоћи нашим акцијама. ДОНАЦИЈЕ









Оставите коментар