Шта ће, дакле, остати, за последњом Српкињом у Приштини? Мале, округле минђуше прикопчане за прстен од бижутерије; 95 центи, у металу; покварен телефон, прелепљен траком на којој, штампаним словима латинице пише RADMILA ZARIQ. И то последње слово Q, продужено -ћи, заривено као стрела у тело, прекриће земља и снег. И засијати, опет, још једна звезда, у бескрајној ноћи тајних векова, над нама. И хитаће, кроз долину ову да нам по ко зна који пут спусти на груди ону вековима грцану реч: Косово
Слушајте, ви, живи, док одмиче час, ако мислите да заувек не слушате мук наших мртвих: предуго је ваздух Косова под самаром мршавих обећања плодне жетве! Вековима му се опако руга ледени ветар великих немира!
А бледи Жетелац ћутке пласти велике стогове.
И слаже, гробове на гробове.
И гледам (одведена, чекајући први снег) какао овим пустим пољима наши мртви још лете, као суво лишће.
И сузе, суве и голе, наводњавају, кап по кап, бразде старе патње. У њима ће заувек остати последњи часови Радмиле Зарић, скривени и сури, да лебде, као димне сени око тихе ватрице на гумну.
У сћошканом собичку Дома за старе у Приштини, децембра, једанаестога, те 2020. године њено непомично тело, полако је, кочањећи се, мењало боју. Пружала је десницу, жилаву и суву, некуд у даљину, да се споји, с левицом, другом, која ће је превести с поља на поље. Душа је њена, приљубљена уз крила ветра, као уз
ваздушну хаљину, кретала увис. Спори, хладни облак је помагао преображај. Јер, раздаљина није, знај – рекла је нерођеној кћери – велика између облака и човека. Ту облину даљине, коју је, ваљда, само њено око видело, послала је, као поруку у боци, у свет, те децембарске ноћи, кроз засеоке, праље и појила свог девојаштва, кроз булке и шипражје, кроз утамањене изворе и набрекле подземне воде. Пратила по анђелима, да би ми, данима и ноћима, причама, као крилима, китила рамена. Мораће, рече, једном да се дозна и то како се Радмила Зарић као Radmila Zariq тихо иселила из своје последње собе у којој се температура ваздуха лако уједначила са температуром њеног напуштеног тела.
И није оставила очи отворене.
Јер, видела је, овде, на земљи, све.
Мислила да је боље да са собом понесе и патњу, и тајну, и крик, у велики небески
мравињак.
Руке њене су дугих осам деценија давале име сунцу и прохладном дану. Време је. Доста је. Много је.
Чисте очи, са црногорских кршева, слегле потом у Гораждевац, гледале су мутно, даље, и даље. Даље од чаше воде на столу, у којој се топила коцка шећера. Даље од напола пресечене јабуке што је већ пет дана жутила на плеханој тацни. Даље од бајатих новина које није могла да чита, јер није имала наочаре.
Старост обара на земљу, као џелат, с леђа, мислила је, желећи само да некако у том часу не падне на колена, него да се, ако буде морала да пада, пружи, цела, телом ка земљи, и лицем ка небу. А ситне радости (било их, је, није да није), нек се онда расточе, брзо, у висини. Нагомилани снежни облаци нек сипају потом пахуље као скакутаве овчице пољем, Косовом. Широким, и равним, као длан.
И тако, тај ударац смрти и дође, као сан. У сан. И Радмила потону у најлековитији облутак који је могао да је одвоји од стварности.
Смеса ноћне белине, мекша од облака у који се могла попети и беља од непотеклог млека груди ове бездетнице, приведе Радмилу Зарић небеској реци. Кроз прострт млечни пут, све то постаде, брзо, једна велика самохрана тишина.
Гробно место ископаше радници Комуналног предузећа Екологија из Приштине.
Госпођа Везире Ћазими из социјалног припреми упокојеницу за сахрану.
Господин Идриз Ђиголи из Исламске заједнице обезбеди ковчег и транспорт њезин од капеле Дома за старе до приштинског православног гробља.
Сестра Слађана Аритоновић из Грачанице зготови жито и вино за душу покојнице.
Опело одржа приштински свештеник Станиша Арсић.
Сви смо ми мртви – викаше песник кроз озебле кости – само се редом сахрањујемо!
И тако, свако на крају остане сам.
И смрт вазда залива и најдубље стазе живота. (То не знају дневне новине што развлачише задуго ову тиху смрт као стари дроњак успут, ниспут. Па опет: успут, ниспут)
Снег паде. Земља се слегну. И све се заборави.
А онда, догодине, о Задушницама, женска осетљивост нерва у племенитом ћутању на једном тихом косовском гробљишту рече ми да само љубав препорађа и ослобађа. Чини старо новим.
Седим на клупици крај теткиног гроба, на дреновачком пропланку, с поветарцем који се не види и не чује. Кости умрлих овде се вековима пењу у планине, снови њихови плаве долине. Из тог лебдења без обала њихове сени силазе низ благе поморавске падине, на гозбу. На своје веселе, шарене гробове.
И мислим, како, ето, један хлеб храни милионе душа. И како само у вечности нема глади, ни даљине, ни раздвојености.
Тетка је била малечка. Бездетна. Пргава. Љута работница, кажем. Саставила је годину, прикована за иловачу, као дивља срна у леглу.
Спуштам руке земљи и умачем у црну кафу беле коцке шећера. За тетку. За Радмилу. И гледам, гледам како се топе, као коцке леда у врелом чају. Набрајам своје небеске станаре. Намењујем. Палим цигару и побијам је као танки прутић у земљу. Жене око гроба деле ратлук, политанке и кремчики. Већ насуву и напуклу крстачу огрнуту избледелом бошчом заливају ракијом и вином.
И сви смо напојени као ова земља.
И не престајемо да се топимо у меком ветру Старе Србије.
Као онај шећер у мојој кафи.
У сласти његовог дијалекта.
Пред којим је смрт малечка.
А живот – поголем.
Шта ће, дакле, остати за нама? Наши украси, новци, алати, слова нашег имена? Наше сузе, топле као киша или наша душа, пуна мириса? Руке које су орале земљу, или руке које су рониле у небо? Можда, ипак, само тај један дан, уједначен, између тела и ваздуха, у коме није било раздаљине између човека и облака. Онај трен, кад смо се винули, малечки, у големо небо. Лакши од песме.
****
Радмила Зарић (1940-2020). Вјечнаја памјат.
(Из књиге Душице М. Филиповић, Метохијски сфумато, у припреми)
