Летња школа Косовско Поморавље: Слобода се стиче код куће

Седам дана на Шар-планини, без телефона, са вршњацима које до тада нису познавали. Деца из различитих крајева Косова и Метохије учила су, играла се, дружила и откривала да се лепота света, слобода и прва екипа за фудбал могу пронаћи и стећи код куће.

 „Одакле сте, децо?“

„Одакле сте, децо?“ питао нас је један старији Штрпчанин подижући руку, а спуштајући вилу крави у јасле.

„Има нас из Каменице, Братиловца, Босца, Беривојца, Коретишта, Партеша, Витине, Грнчара, Могиле, Липљана, Гуштерице, Добротина… Има и ваших одавде – Севце, Битиња, Готовуша, Поповац, Јажинце“, неприпремљено одговори неко од нас који смо ишли за колоном деце која су из разних крајева Косова и Метохије дошла у Штрпце. У Летњу школу Косовско Поморавље, четврту по реду.

Старини се тад очи напунише, па пребриса лепо, обло, бело лице рукавом плавог радничког мантила какве је његова генерација из пропалих и опустошених радних погона разних комбината пренела у штале.

„А ви, одакле сте?“, настави се разговор са волонтерима.

„И ми смо са свих страна: Холандија, Београд, Краљево и Крушевац, објаснио је Никола Ракоњац, инжењер из Краљева.“  Али, то као да је звучало много више уобичајено него први одговор.

Ипак, ходајући путем уз планину, Никола, један од волонтера добровољаца, као да је и сам размишљао зашто је данас ту, те рече.

Оаза смисла у окружењу бесмисла

Дошао сам овде из помало себичних разлога, да мени буде лепо, да пре свега ја осетим макар промил љубави коју ова деца имају. Вести са Косова и Метохије обично се филтрирају тако да се приказује оно најмрачније, као да је овде стално неко ратно стање, као да је стално присутна само патња.

Међутим, овде живе људи који се труде, који одгајају своју децу, али и људи који се труде да тој деци детињство учине безбрижнијим и лепшим.

И онда сам схватио, главни разлог због којег сам овде јесте да се нађем у овој оази смисла, у окружењу бесмисла.

Неко је, у неком моменту, некако, а не без разлога, можда чак и без лоше намере, убедио људе да се са Косова некуда мора отићи, да некамо, некоме, некада – крајње – морамо поћи одавде.

И често се, олако и непромишљено, каже да деца изађу, да се склоне и виде света. Оног истог који из незапамћеног изобиља данашњице узима годишњи одмор и долази на Шар-планину, по воду са извора.

 Учење кроз игру на Шар-планини

Прескачу боси преко хладних планинских речица, смехом терају прве налете, чини се, неиздрживе хладноће, па се утрнули, са децом, препуштају тражењу пуноглаваца.

Деца се смеју, саплићу се, прљају, па се умију и опет.

Онда уморни седају на шарене простирке и у својим свескама записују на шта их подсећа Италија, какве везе имају Куба и Пикасо, како би нацртали песму, бол у души или радост у срцу.

Уче да уче док се играју.

У томе им помажу учитељ Богдан Митић из Липљана и Ивана Оташевић Вељин из Панчева – лиценцирани предавачи NTC система учења професора Ранка Рајовића.

 „Ово је потребније од сваке екскурзије“

Вероватно најпотреснији и најважнији утисак са овогодишње Летње школе Косовско Поморавље био је коментар једног ујака из Гораждевца који каже да није видео организованији и озбиљнији рад са децом, иако их је често водио на путовања.

Ово је потребније од сваке екскурзије – ово прво, па све остало. Џаба сам их ја одвео у Париз, ако они тамо траже само Мекдоналдс.

 Мали археолози у Светим Архангелима

Како онда завирити испод површине, потражити свему дубљи смисао и видети у садашњем тренутку читаву прошлост и будућност, полазнике школице учио је археолог професор Марко Алексић.

Звона Светих Архангела позивала су на вечерњу службу и огласила крај његовог предавања. „Мали архелози и витешки код“ одржани су на темељима задужбине цара Душана.

Ношени песмом „Ми смо деца неба“ коју су деца певала у Богородици Љевишкој на самом почетку излета до Призрена, неколико одличних шутева на кош имали смо у сали наше Богословије. А онда и прославу Мариног рођендана у порти Цркве Светог Ђорђа захваљујући оцу Јовану Радићу, попадији Јелени и њиховим синовима.

 Због деце која не памте рођендане са другарима

Сваке године неко од деце прославио је рођендан у летњој школи. Тако је један, сада момчић, некадашњи учесник Станоје Коцић из Бинча два пута био слављеник.

На питање када је последњи пут славио рођендан са толико другара, кратко је одговорио:

„Не памтим.“

Због деце која не памте рођендане са другарима, фудбал на улици, друштво из разреда и децу из комшилука је и настала ова школа.

Кроз њу је прошао Никола Станковић из Сливова, тада једини ученик ОШ „Петар Кочић“. Станоје који је у Бинчу имао једну другарицу у разреду, Михајло и Марина Јовић из Мануте (Зебинце), последња деца у махали. Бојана и Милица, рођене сестре и школске другарице у једином и последњем, комбинованом одељењу ОШ „Десанка Максимовић“ у Братиловцу. Јефимија Васић, једина Српкиња која је ове године завршила четврти разред у Липљану.

 Седам дана без телефона

Пре доласка у школицу нису се познавали, али скоро су сви имали једну жељу – да макар једном током распуста имају целу екипу за фудбал.

И то се може узети као првобитни циљ ове приче.

Седам дана на Шар-планини са вршњацима, без телефона.

Устајање, разгибавање, шетње, језичке, музичке, ликовне радионице, недељна литургија, земље света, бонтон за децу, ноћни биоскоп, вече талената и квизови били су само део програма за плаву и црвену – старију и млађу групу основаца, њих скоро четрдесет, који су похађали летњу школу ове године.

 Слобода се стиче код куће

Охрабрени добром вољом предавача и добротвора који препознају да је Летња школа Косовско Поморавље важно место за децу са Косова и Метохије, организатори се сваке године труде да унапреде програм.

Међу предавачима су се кроз четири године нашли како локални учитељи и наставници, тако и учитељи и вероучитељи из централне Србије, проф. Душица Филиповић, песник Стеван Милошевић. Потом они који су о одрастању на Косову и Метохији говорили ван ових простора, као што су проф. Вера Радовић и проф. Ранко Рајовић.

Циљ је, ипак, отишао мало даље, али је, најважније, остао на Косову и Метохији.

Где причама, играма, бојама деца уче да сами нашарају своје детињство каквим би желели да га памте.

Да само дубоко загледани у Симонидине ископане очи могу ухватити Монализин поглед.

И да се слобода, баш као и лепота света, и као прва екипа за фудбал, стиче код куће.

И да се не мора отићи.

„Када лупим у даире, поскочи, а кад их протресем, окрени се око своје осе!”

„Али ја немам своју осу!”

Учитељица Сашка држи музичке радионице. Понавља правила игре и показује деци руком како треба да се окрену, али Ленка поново одмахује главом и показује око себе забринуто.

„Али, ја стварно немам своју осу!”

Наш рад можете подржати на следеће начине:

Месечна (стална) претплата
Подржите наше акције и помозите породицама на Косову и Метохији! Позивамо вас да нам се придружите у борби за достојанствен живот Срба на Косову и Метохији.
Изаберите месечну претплату и постаните део наше свакодневне мисије подршке. Претплати се

Једнократна донација
Уколико желите да подржите наш рад без обавезе месечне претплате, можете уплатити једнократну донацију и директно помоћи нашим акцијама. ДОНАЦИЈЕ