Универзитет је наша последња брана

У новој епизоди подкаста Како је доле разговарали смо са проф. др Валентином Питулић, професорком Филозофског факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици и професорком српског језика и књижевности у Призренској богословији.

Разговор је почео питањем које Срби са Косова и Метохије често чују када оду ван свог завичаја: како је доле? Из тог питања отвориле су се теме свакодневног живота, положаја Приштинског универзитета у Косовској Митровици, могуће интеграције у косовски систем, одговорности академске заједнице, народне књижевности, светосавља и косовског завета.

Професорка Питулић каже да је понекад тешко објаснити свакодневицу Срба на Косову и Метохији онима који ту стварност не живе.

Ми смо се већ уморили од причања како је доле. Обично кажем само једну реченицу: тешко нам је, али се надам да ће бити боље. Ово је тренутак када морамо да издржимо.

Ипак, упркос свему, живот на Косову и Метохији за њу није само прича о страдању. То је и прича о нади, унутрашњем обликовању човека и светлости која постоји и онда када је најтеже.

Наша прича је тешка. Наша прича је наизглед поражавајућа, али наша прича је прича која негде тамо отвара неке нове видике и то је прича која има наду.

 Универзитет као последња брана

Једна од најважнијих тема разговора био је положај Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. Професорка Питулић подсећа да је та институција, после измештања из Приштине, одиграла пресудну улогу у очувању српског живота у Косовској Митровици.

Косовска Митровица је била пуст град док није дошао Универзитет.

Универзитет је у град вратио студенте, младост, научни рад, културни живот и осећај да српски живот на Косову и Метохији има будућност. Због тога питање његовог опстанка није само питање наставе, диплома или акредитације.

Одбраном Универзитета бранимо наш територијални интегритет. Одбраном Универзитета бранимо Устав Републике Србије. Одбраном Универзитета бранимо симболе наше државе.

Могућа интеграција Универзитета у косовски систем, према речима професорке Питулић, значила би прекидање везе са Републиком Србијом и улазак у правни и просветни систем Косова.

Ако би Универзитет пао као последња брана и последња одбрана наше државности, ми више на овој територији, као држава, не бисмо постојали.

 Ћутање није решење

Професорка Питулић посебно наглашава одговорност академске заједнице. У времену када је угрожена једна од најважнијих српских институција на Косову и Метохији, ћутање не може бити одговор.

Ако ме ишта у овој ситуацији боли, боли ме ћутање. Боли ме то склањање погледа од проблема. Боли ме та атмосфера: само да не таласамо.

Професори су, како каже, кроз историју често били савест једног друштва. Зато је важно да и данас, у временима страха и неизвесности, јасно кажу шта је граница испод које се не сме ићи.

Ово су времена бити или не бити. И ово су времена када ћемо ми пред историјом одговарати зашто смо чинили то што смо чинили, зашто нисмо покушали да кажемо да се не слажемо са ћутањем.

Србима на Косову и Метохији, истиче професорка, потребна је јасна реч да Универзитет неће бити интегрисан у косовски систем и да ће остати у оквиру Министарства просвете Републике Србије.

Народна књижевност као народно јеванђеље

Други важан део разговора био је посвећен народној књижевности. За проф. др Валентину Питулић, епске песме, предања, пословице и бајке нису само школско градиво, већ духовна мапа народа.

Народна књижевност је наше народно јеванђеље, наша ризница, наш путоказ, наша опомена, наше светло у мраку, наша мапа по којој би требало да се крећемо, да не бисмо залутали у времену глобализације, у времену лаких решења и у времену лаких издаја.

Косовски циклус, како објашњава, даје три велика модела понашања: кнеза Лазара као светитеља, Вука Бранковића као издајника и Милоша Обилића као јунака-жртву. У тим ликовима налази се опомена свакој генерацији.

Ако узмете Милоша Обилића као једну метафору јунака-жртве, то значи да свако од нас мора да поднесе неку жртву. И да је без жртве немогуће доћи до циља.

Посебно место у разговору имала је и мајка Јевросима, чија реченица из епске песме и данас звучи као мера правде и одговорности.

Немој, сине, говорити криво ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога. Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу.

Где је нада?

Иако је разговор отворио тешке теме, његова завршна порука није била безнађе. Професорка Питулић наду види у младима, у образовању, у онима који остају, у слави, свадби, здравици, школи и обичајима који су на Косову и Метохији још увек живи.

Како се на Косову и Метохији слави слава, свадба, па то је наше последње господство.

Посебно је истакла Косовско Поморавље као крај у коме се још увек чувају обичаји, породични ред и поштовање према наслеђу.

Чувајте своју дедовину, јер онај који је сачувао своју дедовину, он није залутао.

Разговор са проф. др Валентином Питулић показао је да питање Универзитета у Косовској Митровици није само питање образовања. То је питање државности, будућности и права Срба да на Косову и Метохији живе, уче, стварају и остану.

Последња брана није само зграда, диплома или институција. Брана су људи који не ћуте. Професори који остају. Студенти који долазе. Родитељи. Народ који не дозвољава да му поробе мисао.

Цео разговор са проф. др Валентином Питулић погледајте на YouTube каналу.

Наш рад можете подржати на следеће начине:

Месечна (стална) претплата
Подржите наше акције и помозите породицама на Косову и Метохији! Позивамо вас да нам се придружите у борби за достојанствен живот Срба на Косову и Метохији.
Изаберите месечну претплату и постаните део наше свакодневне мисије подршке. Претплати се

Једнократна донација
Уколико желите да подржите наш рад без обавезе месечне претплате, можете уплатити једнократну донацију и директно помоћи нашим акцијама. ДОНАЦИЈЕ