Родно село је много више од простог географског појма, представља дубоко укорењени део идентитета, традиције и сећања сваког појединца који га носи у срцу. Каже се да људи често осећају потребу да се врате у своје родно место, Брестовик, нажалост, није те среће – нико му се не враћа и људи радо одлазе, кажу у нади за неким бољим животом.
На око 6 км од града Пећи, налази се село Брестовик, завучено и ушушкано у шуми, док над њим бде величанствене планине Проклетије. Пре 1999. село је имало око 700 становника. Данас једва тридесет. Претежно су то старинска домаћинства, људи који су ту живели цео свој живот, онда избегли, а потом се 2004. вратили да би, како они кажу, „могли да умру у свом дому“.
При самом улазу у село, прво што вас дочека је диван поглед на уздигнуте и поносите планине Проклетије. Село је мало, али га краси дивна природа. Цркве је раније било, али старији мештани се сећају како је спаљена и порушена давно, још пре Другог Светског рата. Од ње је остало само црквиште на којем се мештани окупљају о сеоској слави Спасовдану. Некада се тада ишло и у литије око села, што је био изузетно леп догађај када би се становници и они који су давно отишли, али се тада враћали, окупљали и заједно славили. Нажалост, данас, с обзиром на то да је већина земље распродата, мештани су приморани да уместо тога на старом црквишту запале свећу и освештају воду. Брестовик краси невероватна природа и лепота – он је рај и бег од свега што се око нас дешава. Осети се мир чим крочите на његово тло, али опет одише и неком тугом и носталгијом. Туга се види и на лицима становника, који седе на својим огњиштима, али поглед им иде негде у даљину, по којој траже и гледају у тај бели свет где су њихова деца отишла у потрази за бољим животом. Чекајући да се деца врате, надају се да ће да схвате да нигде није боље него у својој кући, међу својима.
Свако би се питао како они живе, да ли уопште више и гаје наду за неким бољим временима.
С.М. мајка четворо деце, која се са децом вратила 2004. године каже:
– Горе је него 2004. кад смо се вратили. Људи одлазе, све нас је мање, од 40 породица ми смо остали на једва 30 људи. Младих нема, исто као што нема перспективе. Сви смо се надали да ће повратак бити одржив, од тога нема ништа. Колико год ми то желели и надали се, од опстанка такође нема ништа. Тих пар породица што је остало, баве се пољопривредом, како би преживели…
Д.Џ. сматра да је много теже младима него старијима:
-Видите и сами да је тешко доћи до посла, за младе људе који су у стању и ко може да ради. За старије није лоше, требало би сви старији да се врате и буду ту, да сачувају имовину. Наравно, то могу и млађи који нађу себе овде. Битно је да како-тако функционише. Надамо се да ће бити добро, само здравља и слободе да буде.
Мишљења и осећања о животу помешана су, као мир и туга, као лепота и носталгија Брестовика. Неки се још надају и чувају тај трачак наде који трепери у њима, док су се други скроз разочарали, осећајући се беспомоћно и одбачено. Ипак, ако се дубоко загледате у њихове очи, можете видети искру сјаја, о којој вам неће рећи да ли је наде или суза.
Младих породица са децом је три и сви су истог мишљења – чим им деца порасту гледају да их пошаљу што даље на школовање.
Од омладине, у селу, осим мене, брата и сестре је још један дечко, приближно наших година. Када не студирамо вратимо се у село, проводимо време заједно. Млади овде немају шта да раде. Немамо никаквих прилика за дружење. За нас су кафа са пријатељима, биоскоп, позориште – луксуз. Још је већи проблем то што нема посла. Млади немају перспективу, зато сваке године одлазе у великом броју, а и људи коју су остали сналазе се тако што се баве пољопривредом и од тога преживљавају, хране и школују своју децу.
Да ли ће се живот и младост, граја и смех вратити у село, или ће пак бити скроз напуштено, а домови Срба остати празни рећи ће време. Једно је сигурно, лепоту и радост коју пружа родно место не може заменити нико и ништа. Овде свака кућа одише топлином, мирише на љубав и дом, на топли ручак и бабин загрљај. Зато свако ко заборави на своје родно место, он је заборавио себе.
Марта Дашић
Брестовик, Метохија
Позив донаторима
За више прича са Косова и Метохије подржите наш рад донацијама кликом на: ДОНАЦИЈЕ
Брестовик
