Угоститељска радња (заправо скраћено УР) „Свети Никола“. Зајечарско пиво. Ракија. Сокови. Последње речи исписане на српском, не зна се пре колико деценија, једине су, на вратима једне старе кафане, остале изван црквеног дворишта. И две браон кутије у излогу на којима ћирилицом пише кафа и шећер. Све остало што је српско смештено је неколико метара даље, иза накривљене капије са крстом на врху. Ту је живот Срба у Гњилану ограђен и под кључем више од двадесет година.
Пред капијом је мала пијаца, поподне нема никог од продаваца. За једном празном тезгом седи старији човек који наплаћује паркинг смештен одмах иза пијаце, у његовом дворишту. Зна да смо Срби, јер само се они када овде сврате не паркирају код њега.
– Окрени слободно унутра, ако ти је лакше. Ови из кафане су отишли, готово за данас, ја ћу још мало. Данас нема никога, некад узмем и по 2-3 евра, значи ми много, има за мене – кроз осмех и на чистом српском, добацује стари Албанац, покушавајући да прозбори коју више. И док смо га поздрављали и захваљивали на љубазности, беше ми жао што не паркирасмо ауто код њега да заради неки динар. Али и због свега другог. И трже ме, само, једна мисао мог Николе изговорена наглас – Па, хтео си републику, сад ради за 2 евра, шта ћу ти ја… – Заборавила сам, изгледа, да он не прима динаре.
Свако зашто нас који нисмо одавде и не памтимо како је раније било, има различито зато које ће нам рећи овдашњи, Албанци, Срби, Роми или Турци. Зато је тешко замислити их како разговарају, иако међусобно добро знају и најбоље разумеју једни друге.
Са друге стране капије, у сусрет нам је кренуо поп Раде, да нас дочека и откључа цркву.
– Помаже Бог, оче!
– Бог вам помогао, децо! Ајте овамо, сад ћу да откључам. Не вреди, не смем да оставим отворено. Долазе ова деца стално да се сликају код цркве, плашим се да не уђу унутра, па да не дај Боже нешто не оскрнаве. Неће, можда, ни намерно него не знају, деца су, деца су то…
Како је отац то рекао – тако сам схватила зашто ми двоје тинејџера, које је седело на улазу у храм и фотографисало једно друго, није узвратило поздрав.
– Има ли народа, оче? Свраћају ли у цркву? Доста је оштећена, треба јој обнова.
– Нема никога, сине. Овде је остало још 18 Срба, свега неколико деце, нико не долази. Обнова је потребна нама. Ми кад се будемо обновили за цркву ћемо лако. Овде су људи вековима живели под Турцима, па су се борили за своје, за кућу, за веру, а сад… Све се разишло, све се распродало, не ваља то, то није добро.
Мало од тих речи, мало због оронулих, високих зидова, са пукотинама кроз које прокишњава, као осушеним траговима суза, и мени навреше сузе на очи. Поклонисмо се Господу пред дивним, великим иконостасом. И пред свим другим златним, високим, масивним, скупим, китњастим и прашњавим предметима, осталим иза богатих српских трговаца, црквених дародаваца Гњиланаца. И пред бистама њихових потомака, некадашњих знаменитих грађана, изливених гвоздених ликова, заштићених сведока једног времена, које сакривене на тераси, са које хор одавно не пева, сведоче пре самим Богом, молећи за милост.
А напољу све олистало, побујало и процветало. Маховина попунила пукотине на старим надгробним плочама, вода што цури из чесме, насред дворишта, залива цвеће око њих и птице им цвркућу молитву. Око храма је много таквих споменика. Са неких још могу да се прочитају имена и епитафи, углавном свештеника и попадија. Од свих се издваја један, посебно ограђен, на коме су и фотографије и крупним, ћириличним словима, као да у књигу пише:
„Таска и Васа АГАНИЋ, трг. који пред уласка српске војске у Гиљану 25. септембра 1912. год. падоше као жртва од турског зулума изрешетани од зликовачких куршума не дочекавши да после измучених живота под варварском Турском дочекају жељну слободу Српску и освећено Косово.“
На кратко, држећи је за руку, у двориште цркве ушла је мајка са ћеркицом. И од све лепоте и сјаја око светиње, најлепше је било видети ручицу која се крсти пре него што се умије на чесми. Српкињица. Један малени, диван цвет, никао сам за себе, као да је Бог желео да истакне колико је леп и посебан.
Увучена и помало заклоњена, постоји, још једна, мања капија кроз коју се из порте улази у школско двориште. Или оно што се тако, макар, зове. Велико је таман толико да када крупнији човек рашири руке може да додирне оба обруча за кошарку. А стаје и импровизована учионица – контејнер, названа српска школа за српску и ромску децу. Некада се звала ОШ „Вук Караџић“ и налазила у центру града, а вероватно се и данас тај натпис крије испод слоја креча на коме пише
„Thimi Mitko“.
Као што је и табла са натписом Касарна Кнез Лазар Гњилане замењена другом и као што је градско гробље, постало српско гробље које смета инвеститорима и квари поглед са прозора новоизграђених вишеспратница.
Тако је и последња српска кућа, одмах иза цркве, остала да нервира, пркоси и смета, делећи судбину свога народа на Косову и Метохији. Стоји урушена, опљачкана, полупаних прозора, утонула у земљу и зарасла у шибље.
И на крају, неко би рекао сувишно, мисао ми се враћа на најболније питање. Могу ли се Срби вратити себи – да би се вратили и у Гњилане? Могу. Ваљда. Ако имају коме. Ако су сачували мало себе себи. Ако се поврати изгубљени понос и оживи одбачена вера. Можда се заслуже и изгубљене, расуте и распродате, тапије. Сваком своја. Да нико не живи у проклетој авлији, јер сви смо криви што мислимо да нико од нас није.
Марија Васић
Уредник Х.О. Косовско Поморавље
