Пресвета Богородица сачувала је цркву у Гњилану

Када је зло овога света кренуло да бљује ватру, да кида и да напада род православни у Гњилану, кад су све успели да униште, Пресвета Богородица сачувала је оно најбитније. 

Мноштво народа окупило се у порти цркве Светог Николе, након свете литургије, за празник Покрова Пресвете Богородице. Сабор је у Гњилану. Шарени се и даље жива српска пијаца дуж некадашње улице Слободана Трајића која води до цркве. И подсећа на чувени панађур у Гњилану – жив, још, у сећањима старијих Мораваца. Са благословом протојереја оца Зорана Ковачевића, овогодишњи кумови и верни народ уприличили су свечану прославу празника каква се после рата у Гњилану није одржала. Последњих деценија Гњиланци су тихо и скромно сваке године обележавали градски сабор, не заборављајући свој град у коме је црква постала један заједнички дом расељених и избеглих. Овогодишња свечаност, на тренутак, вратила их је у неко старо Гњилане каже Гњиланац  Саша Стојановић.

 

Сабор у Гњилану као некад

Данас сам баш доста њих срео који су из Гњилана. Иначе су сада у централној Србији. Али дођу, њих вуче празник. Вуче оно где су живели. Вуче и та носталгија за нашим градом. Ја кружим око цркве, присећам се тог нашег старог Гњилана. Нажалост, када изађемо из овог дворишта, ту стаје Гњилане. Није више оно Гњилане које је имало раније душу, где се нормално живело, где су људи били комшије, окупљали се испред својих кућа. Међутим, сад су ту ове зграде силне, направљене, тако да некад и не препознам где је шта било и како је било. Али ово место нам је остало.

Остало је, уз њега, и неколико српских породица које и данас живе у граду. Из њихових кућа укупно четворо деце која похађају ОШ “Вук Караџић” заједно са ромском децом. Живе тихо, затворено, данас без већих проблема са комшијама, али ипак заборављено и усамљено. Један од двадесетак Срба у Гњилану последњих годину дана је и свештеник Зоран Вујић. Потврђује да је живот у граду на Косову тежак, не зато што није безбедан, већ зато што нема парохијана. Опомиње, ипак, верни народ да никако не клоне духом.

Срби и данас живе у Гњилану

Ова окупљања имају велики значај за нас овде, велика подршка свима нама овде који живимо у Гњилану. Не треба да продајемо веру за вечеру, него да се непрестано окупљамо око свих наших светиња, јер наше светиње нам показују да је Косово и Метохија наша света земља.

Уз поплочане стазе око цркве ископане су рупе за саднице. Овогодишњи кумови одлучили су да прилог цркви буде прикупљен откупом садница за двориште које ће свако својом руком моћи да посади. Око штанда са садницама већ се направио ред. За корен младице распитује се чак и група од неколико војника америчког КФОР-а. Жамор са пијаце пред црквом, полако уједначава тиха изворна музика. Припрема се музички део програма. Наступају хор музичке школе “Стеван Христић” из Станишора, етно група “Кос” из Шилова, КУД “Манасије Цонић” из Горњег Кусца и глумац  Саша Стојановић.

Све је у тихој, радосној припреми. Служба у цркви још увек траје. Међу онима који су изашли због различитих задужења коментарише се да је беседа јеромонаха Христофора из Драганца била снажна као гром и дирљива као молитва. С врата препуне цркве, чује се њен део.

Чусмо речи Светог Јеванђеља Марта, Марта за много се бринеш и узнемираваш, а само је једно битно. То једно битно ево га овде у Гњилану – црква Господња. Све друго протерано, спаљено, срушено, заплашено… И не случајно, баш у Гњилану и не случајно тамо где се слави Покров Пресвете Богородице. Када је зло овога света кренуло да бљује ватру, да кида и да напада род православни у Гњилану, кад су све успели да униште, Пресвета Богородица сачувала је оно најбитније. У том најбитнијем ми се данас сабирамо, да бисмо одатледобили све оно друго што је битно. Само онда када и ми будемо били свесни онога што је најбитније. Да се погледамо у очи и да се сетимо дана кад је у овом граду било много више људи, а много мање у овој цркви. Да ту видимо разлог нашег посрнућа и нашег пада. Да видимо своју кривицу и своју одговорност за ово што нам се догодило. А да онда у тој сузи покајања заблиста Христов сјај.

У тој сузи покајања заблистаће Христов сјај

Својој цркви Гњиланци су последњих година као заједничкој кући враћали стари изглед. Обнова и реновирање трају и данас, а њеној лепоти диве се сви који дођу у овај град. Црква Светог Николе из 1861. године , по предању саграђена на старим темељима цркве Покрова Пресвете Богородице, постала је често место поклоника. Невероватна за време у коме је подигнута значајан утисак оставила је и на краља Александра Карађорђевића који примети да није било мањег места, а лепше цркве.

У храму се три пута изљубише овогодишњи и будући кумови. Колачи се пререзаше и налише вином за добробит града Гњилана. Истакнутим дародавцима и доброчинитељима цркве, пре трпезе љубави, додељена су благодарнице. Постхумно Александру Арсићу који је водио удружење Обновимо цркву Светог Николе, појцима храма и Организационом одбору.

И би сабор у Гњилану и црква беше пуна. И подсетише се сви на оно што беше некад. И наслутише да оно будуће чека да учинимо што је до нас. И биће добро. Биће боље.

Марија Васић

За више прича подржите рад наше организације.