Како се живи од пољопривреде у Могили разговарали смо са Бобаном Димићем. Могила је надалеко чувено село у витинском крају у коме се већина житеља бавила пољопривредом и продајом поврћа. Данас, кажу, све мање људи се усуђује да се, осим за своје потребе, бави овим послом. Продаја је ограничена на једнодневну српску пијацу у Гњилану, откуп слаб, а тржиште неразвијено. Ипак, повртарство је у овом селу и даље највећа шанса за опстанак и готово једни начин да се заради од свог рада каже Бобан.
Садим кромпир, паприку, купус, кромид, бели лук…све. Имам и четири пластеника, а њиве узимам у закуп, немам моје. Ове године сам почео и расад, до сад нисам то радио, али хоћу да пробам, да проширим. Ми живимо само од пољопривреде, све радимо жена и ја, а деца нам много помажу. Некад ми је жао што морам да их зовем у башту или на њиву, али оне воле, оно што је за њих, што могу да раде… Посао је тежак и напоран, од јутра до мрака, али опет немам шта друго, то је све што могу и што умем да радим право да вам кажем.
Може ли се од пољопривреде у Могили живети?
Право да вам кажем само да се преживи. Док поореш, док нађубриш, посејеш, па све друго…то су трошкови велики. Прво кад продам оставим за то и за дрва, а за друго колико има. Углавном само да се преживи. За у кућу ретко кад остане и то мало одмах уложимо, нешто заменимо, закрпимо, мало по мало…
Подршка пољопривредницима и малим произвођачима са Косова и Метохије, нажалост, не стиже до свих. Процедура за добијање средстава или механизације чак није ни јасно дефинисана. Многи грађани са којима смо досад разговарали имају приговоре на начин на који се добијају средства и механизација за пољопривреду. Тврде да је узалуд конкурисати за било какав вид подршке без политичке или родбинске везе код надлежних.
Ко седи под крушком тај крушке једе!
Ја сам сваке године предавао за механизацију, али знате како је код нас – кој седи под крушку тај крушке једе. Нисам никад ништа добио од државе, а само од овога живим и дечији додатак што деца примају. Него кажем ће да Бог! Да се ради мора.
Фреза, тањирача, дрљача и слична механизација Бобану и Наташи би значајно олакшале посао. Деца, међутим, имају и друге жеље. Нова соба, љуљашка, бицикли… Валентина је један од најбољих ученика у школи, а њена сестра Благица једини предшколац у Могили.
Оне воле те дечије ствари, љуљашку неку, бициклу, као све деца. Шта да им радим, немају овде ништа, а саме у село не смем да их пустим, ми смо овде на крају, последњи. Само у двориште и то је. Обећао сам им, тата ако прода добро расад једну бициклу ћемо да купимо, па нека деле.
Димићи не одлазе из Могиле
Иако је Бобан имао тежак живот, рано остао без мајке, изгубио брата, претрпео нападе на своју кућу и имање од стране комшија Албанаца, из Могиле не иде. Са супругом Наташом и ћеркама Благицом и Валентином сложно и у љубави истовремено чува, обнавља и гради свој скромни дом.
Мени је мајка умрла кад сам био шести разред, од тад нисам ишао у школу, морао сам да радим. После брат, сиромах, таман да се жени, ухвати га болест. Али шта да радиш, мораш да живиш, да идеш даље. Имали смо овде доста и проблема раније, скоро смо сами остали у овом делу села од Срба. Палили су ми шталу, терали ме, али ја не помишљам да идем. Овде ми је место и готово.
Село Могила у Витини
Могила је једно од најстаријих села у Косовском Поморављу. Спада у Горњу Мораву, која се, са Изморником, налази између Скопске Црне Горе, планине Жеговца и новобрдског краја. У селу је данас око 70 српских кућа и дупло више албанских. Основна школа „Марко Рајковић“ некада је била мултиетничка. Сада у њу иду само српска деца.
Подржите акцију Мало које много значи кликом на линк испод или донирајте овде и помозите Димићима из Могиле!
Оставите коментар