Слађану Јовановићу из Грнчара (Витина) на дан педесетог рођендана дијагностикован је рак дебелог црева. Од тог тренутка кренула је још једна велика животна борба за Слађана и његову породицу. Хитно је морао у Ниш на зрачење, уследило је месец и по тешких и неизвесних дана. Лечење је наставио на Војно медицинској академији у Београду. Данас, две године од операције када му је уграђена стомачна кеса, он је кореограф КУД-а „Јован Којић“ из Врбовца, код Витине. То ради из чисте љубави према игри и деци и без плате за свој рад. Због фолклора, каже, ризикује живот. Али бити жив, за Слађана, значи играти из срца!
Не могу да седим кад ми срце игра! Ја сам оперисан марта месеца, у јуну смо почели са пробама за куд. Слаб, жут, после операције, кажем ма хоћу, морам, волим. Због деце. Сва су ова деца моја и мило ми што могу да их окупим, да их склоним са улице, да се одвоје од телефона, да играју, да се друже…
Фолклором и фудбалом бавио се целог живота. Од рата је постао главни за очување фолклорне традиције и фудбала у витинском крају. И супругу је упознао на проби, па се без премишљања и оженио пре тридесет година. Она и деца знају колико све што ради значи Слађану, али се понекад и брину због његовог здравља. Међутим, Слађан је све, па и медицинско особље, уверио да је воља човека за животом та која надјача све бриге због болести.
Има годину дана како смо поново покренули фолклорно друштво, за то време ја никад нисам пропустио ни наступ, имали смо око 60 наступа, ни пробу. Кад ми подигнемо по целу салу на ноге, то треба човек да доживи. Значи успео сам у овоме што радим. Обично мисле друштво ко друштво, ми са Косова ето лепо је да дођемо, али кад виде нашу кореографију, кад чују наше песме, људи плачу. Једном сам право са хемотерапије отишао на концерт. Кажем овима у санитету, док смо се враћали из Врања, да ме оставе у Кусцу, јер ми деца имају наступ. Људи стану па се чуде. Па Слађане како можеш? Волим. Мене деца грле и поштују и знају за моју болест. Кад год наступамо код неке цркве или манастира, они ми купе по неки крстић и донесу, сви се помоле за мене. Некад им у шали кажем још мало па без мене, а они ме одмах грле. Кажу не, чика Цаки, не дамо ми тебе. Мене то одржава. Знам да људи са мојом дијагнозом умиру, али ја уопште не мислим на бољку, него само позитивно, позитивно… И живиш.
И лекари са ВМА слажу се да је чика Цаки игром повратио снагу и осмех.
Кад сам био на првој контроли онај доктор ми каже ти Косовац не личиш на оперисаног човека. Не личим ја му кажем, и покажем му снимак како водим коло на свадби. Он не може да верује. Добар си каже, али мораш да се пазиш, ако претераш нема те.
Ипак, много је тога у Слађановом животу било што је хтело да сломи његов дивовски ведри дух. Губитак петогодишњег сина најболнији је период о коме ретко прича. Прву родитељску радост одузела му је иста подмукла болест са којом се сада и сам бори. Из обавезне мобилизације 1999. године кући га је вратила вест да болесно дете жели да га види. Последњих Дацијевих речи, на рукама, сећа се и сад. „Мој тата, војник, дошао!“
Прво дете, па рат, па криза, неправда, беспарица и негде мора да пукне. Хвала Богу, дао ми је после још два сина и ћерку, али то је за родитеља тешко, један део мене је отишао. Начети смо и ја и жена тад. Како године иду све нам више недостаје.
После рата остао је без посла, као и сви Срби са Косова и Метохије који су некада радили у фабрикама. Одузето му је, касније, и право на минималну новчану надокнаду. Све до одласка у инвалидску пензију, због болести, био је без сталних примања. Пензија од 16.000 динара сада је све на шта може да рачуна. Од тога и жениних пола плате, колико прима, живи шесточлана породица која има и два студента.
Док се нисам разболео никоме нисам ништа тражио. И сад не тражим, сад ми новац не треба, треба ми здравље. Све ово што радим не може да замене никакве паре, само није ствар у парама него у поштовању мог рада и труда. Ја учим седамдесеторо деце, сви ме слушају, свима кажем знате моје стање, ја не смем да се због вас нервирам. И деца поштују, чују, осећају. Мене наставници њихови питају шта им ти Слађане радиш па су тако послушни, ми не можемо ни по двоје-троје да савладамо. Не знам, кажем им, воле ме, волим и ја њих.
Због недостатка финансијске подршке оснивачи КУД-а морали су деци да уведу, макар, минималне чланарине. Ипак, та сума једва да покрива и трошкове горива за одлазак на наступе. Из тог разлога и будућност фолклора у витинском крају зависиће само од воље и снаге тројице људи који се, за сада, труде да друштво „Јован Којић“ одрже.
Ми смо сами, независно друштво, то је овде најтеже да будеш, јер немаш подршку ниоткуда. Срамота је што нема више осећаја за ову децу и нас, али има добрих људи као што је ова организација и појединци који виде да радимо.
Након свега што је проживео и неправди које је претрпео и трпи и данас, Слађан Јовановић на све каже само:
Најтеже је човек да би`неш, ал` нико није виши од Бога.
Уколико сте у могућности подржите наш рад и останак Срба на Косову и Метохији!
