Капи живота из наранџе Сунца

О Трећој летњој школи ХО Косовско Поморавље

Лето је тако врело. Топлотни таласи, један за другим, ударају снажно о бетон, камен, воду, шуме и људе. Сунце на небу је велика ужарена наранџа из које се ни кап свежег сока оцедити не да.
Распуст је, мисао о школи далека и танушна за Српчиће у централној Србији, али не и на Косову и Метохији. За децу из енклава, Летња школа на Шар-планини није само летњи програм – она је гутљај тог свежег сока из сунчеве наранџе, који ће у њихово суво грло канути; гутљај слободе, чистог ваздуха након дугог боравка у тесним сокацима и чврстим границама које су им неком незнаном руком исцртане. Наметнуте. Ово је место где уче да сањају без страха и где спознају један шири, гушћи и отворенији свет.

Многи су се први пут одвојили од родитеља, а некима је ово први летњи камп у животу. Овде, на преко хиљаду метара надморске висине, друже се деца, њих двадесетак, млађег узраста, из српских енклава – Могиле, Лепине, Доње Гуштерице, Липљана, Пасјана, Доње Будриге, Братиловца… Брачни пар Никола и Марија Васић, оснивачи и руководиоци ХО Косовско Поморавље, уз помоћ донатора и многих добрих људи, успевају да овогодишњу летњу школу организују на Шар-планини.

Попут Летње школе „Драгана Хребељановић“ која се одржава при манастиру Драганац, и ова летња школа-камп радиће по НТЦ програму, али за децу млађег узраста, из косовскометохијских енклава. Поред Иване Оташевић Вељин, предавача НТЦ система, ту су и Марина Весић, учитељица из Могиле, Богдан Митић, учитељ из Липљана, Катарина Којић, учитељица из Београда и волонтерка ХО Косовско Поморавље, потом Ивана Антонијевић, такође учитељица из Београда. Ту је и ове године волонтерка Соња, као и брачни пар, Маја (професор математике) и Иван Арсић (професор физичког васпитања и тренер Кошаркашког клуба „Косовско Поморавље“).

Наставница Ивана, Приштевка по рођењу, за коју је овај камп био својеврсан изазов и која има радно искуство у раду у многим камповима, очекивала је, каже, тиху и повучену децу. Срела је, ето, раздрагане, веселе, спремне. Такви су били и њени вршањаци у Приштини, пре последњег рата. То су, заправо, продужена лица оних протераних и несталих из српских градова и села по Косову и Метохији. Ови ће освајати слободу. Њима је сваки дан најбољи и свака игра најомиљенија и свака ноћ најлепша. Они су радосни, заинтересовани, пуни љубави. Иако подељени у две групе – „НТЦ“ и „Шампиони“, каже, сви су овде једно.

Учитељ Богдан из Липљана који је такође прошао НТЦ обуку, издваја методу „нелогичних прича“ као ону која га посебно инспирише. Деца системом асоцијација и путем слика повезују земље са њиховим заставама и карактеристикама. Богдан и Марина овде, уз Иванине инструкције и смернице, добијају нову снагу, самосталност и инспирацију за нека будућа вођења. За рад у учионицама, у својим изолованим срединама.

Катарина, која ради у Београду, а која је од прве лење школе у Братиловцу помоћник и сарадник Васићима у овом подухвату, може да пореди рад са децом тамо, у Београду, и овде, у кампу. Њена кључна реч је – емпатија; дељење залогаја али и столице на којој се седи; плетење наруквица за себе, али и за своје укућане; брига за друга. Баш зато што немају или имају врло мало могућности за уметничке школе, позоришта, биоскопе, тренинге, пре свега због ограниченог кретања у оквирима задатих простора, деци из српских енклава, сматра Катарина, свака промена, па макар трајала и само десет дана, важна је, много важна. Као хлебу со, земљи вода. Она примећује да се деца одлично сналазе кад је реч о орјентација у простору, али знатно слабије када су у питању математички задаци или пак, читање, које није добро савладано:

„Овдашњи учитељи треба више да се посвете малишанима, да не прескачу и не пропуштају градиво“.

За наставника Ивана деца су „као букет, као расадник који тек треба да процвета“; он сматра да су моторичке активности тесно повезане са интелигенцијом. Чин такмичења доноси палету узбуђења. Добро је бити победник, али треба научити како пасти и како се дићи након пада. И наставити даље. Иванова супруга Маја тврди да је највећи изазов за наставника

„обути се у дечије ципеле и ходати у њима“ – кроз свет математике, апстракције, кроз анегдоте, симболе и ребусе.

Огромна је радост најбољих ђака учитеља Богдана из Липљана, које је повео са собом; нова освајања тек почињу за цео разред учитељице Марине из Могиле; за две сестре, Милицу и Бојану, двоје од петоро деце породице из Братиловца. Ната, Славољуб и Тамара, два политиколога и докторанд Српског језика и књижевности, пријатељи Организације и велики другари деце, прекинули су своје одморе и дошли да помогну и – да се(бе) нађу. Снежа се стара о оброцима и зна да има стидљивих који никад не би сипали двапут; зато им она пуни тањире – боље да остане него да зафали. Ту негде, у тишини, невидљиви а присутни су и донатори и сви добри људи који су помогли овај летњи камп. Они су сведоци снаге невидљивог.

Поред образовног значаја (кроз радионице, активности и развијање вештина), поред социјалног значаја (развијање нових познанстава и пријатељстава, толеранције и тимског рада као и различитих комуникационих вештина), поред емоционалног значаја (кроз развијање самопоуздања, самосталности у раду и емпатије кроз бригу за другога), као и кроз васпитни и психофизички аспект (путем развијања радних навика, одговорности, свести о природи и културном наслеђу, и што је најважније, смањење времена проведеног пред екраном рачунара и телефона), летње школе никако нису само „попуњивачи слободног времена“. Поготово не ова, коју организује ХО Косовско Поморавље. Она је радионица живота, за живот. Она деци пружа могућност да развију постојеће знање, вештине, односе и вредносна начела која ће их пратити много дуже од трајања самог кампа. Јер њима баш то треба – продужена радост сазнања.
Ова деца, пристигла из косовскометохијских гета где је свакодневица премрежена љубављу и страхом, саздана од игре иза високих капија и чежње за путањама које се не смеју прећи, овде, на обронцима Шаре, исцртавају облаке својим мислима, телима, речима. Једна девојчица нам прича о коњу који носи светлост кроз тамне шуме – њеног завичаја. Каже, попеће се на тог коња и никад силазити неће. Тако ће и светлост вечно сијати ту, где је рођена.

***

Када се школа заврши, наставници и деца ће кренути својим домовима, Шара ће утихнути. Смех, приче и песму носиће онај коњ од светлости и планински ветар. Али носиће и оне исцртане облаке и све оно високо изнад облака – што ће им помоћи да лакше преброде страх, стрепњу и несигурност живота у енклавама. Зато би неки од њих да остану овде још „пет ноћи и десет дана“, јер све је овде „удуплано“, посебно дани среће.

И док Васићи координирају школом која се за ову годину ближи крају, листају слике, снимке и утиске које им шаљу предавачи са Шар-планине, истовремено су у радосним и ужурбаним припремама за рођење другог детета. Тако ће Сава Васић заплакати у породилишту у Пасјану пре него што аутор овог текста почне са писањем. Диван је живот!

Најзад, та мисао о деци која се рађају на Косову и Метохији упркос свима и свему, надјачава оне пуцње на реци Бистрици, који су се десили на данашњи дан, пре двадесет две године. Исту ту Бистрицу ономад су, исто тако безазлено и безбрижно загазила деца-полазници Летње школе ХО Косовско Поморавље. Босоноги и озарени (као и Панто и Иван оног кобног дана), ту су да нам покажу меру безмерног у времену, у којем непрекидно страдамо. И настављамо неустрашиво да улазимо у реку живота, и пливамо даље, умивени и спремни за дане који следе.

***

Тако је овде, на Косову и Метохији. Живим и ја ту негде, са њима и око њих. Смејем се и плачем, напоредо. А некако слутим и знам и верујем – она кап, из вреле наранџе сунца што нас жари и пржи данима, с почетка ове приче, оросиће суво грло, у данима суше.

А да се живот продужи и настави довољан је гутљај тог сока слободе. Босе ноге у Бистрици. Жубор смеха у камену. Тршава глава у облаку. И храбри коњаник који носи светлост кроз косовскометохијске недоходе. Да нам осветли – да на страшном месту постојимо. Да смо живи!

За ХО Косовско Поморавље, Душица Филиповић

13. 08. 2025.