Распрострало се зелено са обе стране ауто-пута Гњилане – Приштина. Поље за пољем, травка за травком, у око не стаје, само се наставља и наставља у недоглед – у небо. И питам се које је од њих оно свето, оно крваво – оно Косово. Издиже се из једног и споменик, упире у небо без крста и без купола и више је ту да се сетимо како је требало бити, него да сведочи да поља ова нису ливаде већ гробља, да травке су венци, а не цветови, да Косово није српска земља – већ небо.
У неком митском, празничном бунилу, о Спасовдану лета Господњег 2024. улазимо кроз, гвоздену капију у породично двориште Митровића, у некадашњем селу Бресје, данас спојено са варошицом Косово Поље. Гледано с пута, нико не би помислио да се у језгру, новоизграђеног насеља, међу зградама од по десет спратова, парковима, плочницима, пекарама, налази мала, жута кућа, некако згрчена, као притиснута, у хладовини, којом је заклања вишеспратница, а у кући Србин Момир Митровић звани Влада, из села које више није село. Које више и не постоји.
– Моја кућа није на продају! Јел није – није. Добро. Тако смо се жена и ја договорили. Питам сина он каже ни ја нисам за то. Ето, моја жена није дала да се ова кућа прода. Јесте ово је моје наследство, али ми смо за ову кућу заједно радили преко 40 година, ја преко њене речи не би прешо, ни кад би хтео да продам. Једном сам само питао, јер видим све око нас оде, сви продадоше, па нећемо реко ваљда ми сами овде да останемо, шта мислиш Соња? Моја кућа није на продају и готово. То ми је рекла и тако је остало до данас. Има људи кажу моје је, ја ћу да продам – није твоје, ти си то наследио друже и дужан си да неком оставиш. Моје је само ја што сам зарадио.
Осмех пун сете и сећања, дубоко увлачи дим цигарете, остале у устима, некако за мерак и разоноду, у тишини којом одјекује лупање са градилишта.
– Ајде живели – добро ви мени дошли! Немам с ким да проводим време, то мало људи што је остало или се дало у алкохол или у не знам шта, у глупости. Одем у Угљаре, тамо се само седи и само чујеш овај продао кућу и цео дан размишљају за које паре. Ма ја нећу своју главу да пуним са тим уопште. Људи само причају ко је где продао и колико је узео – мене то не занима. Одем онда према Прилужју – једно велико село, друго највеће на Косову, нема људи, све пусто. Кад је Прилужје овако кажем, онда шта даље да причамо… И једино ми смета та самоћа, нисам навико. Али па, не могу да идем нигде. И не волим да ме неко жали. Ко год дође и каже јао Владо па како ти можеш, мени је тебе жао, ја одмах кажем немој ти да ме жалиш. Имам ја ко да ме жали. У осталом мене нико немој да жали, ја не волим да ме неко жали. Нисам ја овде што немам куд, него што ја овде оћу.
Педесет кућа Митровића – плот до плота, низало се од овог дворишта према Косовом Пољу. Данас их је две, у њима двоје укућана, уз њих комшија Шиља, између башта и једно празно парченце земље. Око тог парчета, каже чика Влада, више се брину некадашњи суседи Срби који нису ту. Стално имају информације да је продато, те по овој – те по оној цени, а он им на то, каже, увек дода „Ма више. Више!“
– Ја кад сам обилазио аутопијацу да купим кола, био сам код једног Албанца који ми каже да му за једну њиву нуде милион и по евра, питам га хоће ли да је прода, а он ми каже не комшо, то је земља, а пара је папир – земља се за папир не даје. Наши Срби као да су то заборавили. Мени је један Албанац рекао ви Срби колико сте нама дали, Американци и Европа никад неће, ви сте нама вашу земљу поклањали, а ми смо је продавали за десет пута више. Не знам шта је ово, почели смо да се такмичимо ко ће да прода. А где има ово да нађеш? Где ћу ја овако да живим да ово продам? Кога чека боље од овога овде? Али човек види продао директор, продао политичар, па дај да продам и ја бедник, да се спасем.
Прозор на кући сваки у решеткама, а кроз њих цвеће. Деси се понекад каменица – друго ништа. Дечја посла. Готово да у овом делу Косовог Поља нема никог од пре рата, као да су неки други људи дошли и населили се. Са Србима нови мештани скоро да немају никакав контакт. Из ранијег, неког сада прошлог времена – за које се на Косову и Метохији говори српско време, овдашњи мештани не памте лоше.
– Кад је почело све ово око нас…па, ми смо били мирни, знали смо да ништа не можемо. Сваки дан бука, ударање, машине, градилишта, ми овде – да полудиш. Требало је да се издржи то, Бога ми. Али ето, прошло и то. Син ми се сад често љути, зашто седим овде сам, две и по године има откако ми је жена умрла. Ево скоро сам дошао из Београда, месец дана сам био, ма не могу ја тамо. Чини ми се како се примакнем уз Косово мени лакше.
Ретко се Срби из Косова Поља враћају, ретко обилазе. Плодну косовску равницу, лаку за рад како причају овдашњи Срби, нису видели као богатство. Чини се пошто-пото многи су јој одредили цену, нижу него што су купци могли и да замисле.
– Косово Поље је имало деведесет посто Срба, значи скоро све. И отишло је најбрже, можда за годину дана је отишло. И први су продали они што су се правили највећи Срби -ау, ау, ау и прва криза он продаде, а сад ми причају тамо нешто по Србији. Ајде бре бежи, брука. Ми смо, каже ми један Албанац, мислили Срби неће да дају Косово Поље, има да буде борба велика, кад оно – оде прво и то џабе. Можеш да замислиш мени колико је било криво то кад сам чуо. Па онда кад бих видео кад дођу овде да купују српске куће, па улази, гледа, ко у своје… Знам људе који су узели огромне паре, али није срећа у тим парама, живота ми мог. Тешко је косовску земљу да продаш, много је тешко. Не потраје то дуго. Никоме.
Још увек није све продато, али мало тога није на продају, у Угљару – рецимо, кроз које пролазимо назад, и у још многим селима ка Гњилану. Где нам је данас Косово Поље? Питање остаје да лебди у тешком летњем ваздуху, на спасовданском сунцу и прашини са свежих рушевина још једне продате српске куће. Свако је од нас, изгледа, наследио парче Косовог Поља. Неки су продали, неки се одрекли наследства. Једно је, ипак, сачувано – под кључем, у малом дворишту, пред кућом и окућницом, под трешњом, уз узану стазу која води до рушевина братове куће, у увелом цвећу на прозору што пати за руком која га је садила, у очима из којих, на растанку, сузе потеку, пре него што усне и успеју да изговоре име исписано на једном крсту, на гробљу, у Београду, где вечно спава, жена ратника старог времена. Ту нам је Косово Поље, бој који не престаје. Данас и у векове.
Пред Видовдан, 2024.
Марија Васић
