Косовскa Митровицa која се, сажаљиво и све ређе помиње, осим у студентским круговима, као да се губи у некаквом немарно вођеном процесу…
Ако би се на било ком претраживачу укуцало Косовска Митровица, већ у прва три наслова морале би се наћи неке од речи: ухапшен, приведен, задржан, саслушан, списак, бојкот. Мало изнад, у основним информацијама о насељу, стоји подељен, уз познату слику моста на Ибру коме је та функција припала. Мостови су код нас често бивали границе у физичком, али много више у метафизичком смислу. Границе на мостовима постајале су принципи преко којих је требало прећи ако би се усудио да пређеш мост. Тако се, из принципа, догодило да као народ бирамо заобилазне, теже путеве, не пристајући да се одрекнемо својих граница. Косовска Митровица остала је да брани принципе којима је сама постала једино уточиште. Док друга страна моста сваки српски принцип претвара у процес и разговори, сем међу студентима, буду о процесима. Чак и на универзитету.
Косовска Митровица мост, фото: Бојана Марковић
Како је Косовска Митровица застала у процесу
– Мој отац је један од ухапшених. Он је у ствари киднапован до друге стране, пошто је био на прелазу између српског и косовског пункта. Они су њега одвукли на другу страну, ставили лисице и стрпали у кола. Све су му приписали што се тиче командне одговорности за 99. годину, оптужница је на 100 страна, не знам колико сведока су наводно пронашли. Готово смо престали да верујемо да ће изаћи. Ништа не вреди, чак ни то што је одступио с дужности у том периоду. И то што је 25 година долазио на своје имање сваке године, а одједном се нашао не листи оптужених за ратне злочине. Мада, некакве дојаве да је некаквом списку су стизале до њега, али ко у то да поверује… Ко од нас овде и није на некаквом списку? Завршава млада жена, запослена у служби, сасвим смирено, док расклања шољице кафе којом смо послужени у малој канцеларији референта Универзитета у Приштини премештеног у Косовску Митровицу. Њено питање остаје нам у грлу као талог последњег гутљаја кафе.
Косовска Митровица шеталиште, фото: Бојана Марковић
Има ли карте у једном правцу на којој пише Косовска Митровица?
Покушавамо да прогутамо, да започнемо разговор, поново, о универзитету и студентима. Јутрос се доста њих од Косовске Каменице до Грачанице није уписало на предавањима. Без објашњења и најаве укинута је студентска аутобуска линија из Косовског Поморавља. Човек из руководства објашњава нам, потом, колико је требало труда изборити се за ту линију пре 20 година, када су студенти са југа Косова од Гњилана до Митровице путовали преко Врања и централне Србије и по десет сати. Стање је враћено на почетак, изгледа.
– Нашли су нам привремено решење од сутра. Обавештава студент социологије подигавши главу с телефона полу разочарано.
– Одлично! Кажу из студенске службе
-Али привремено!
– Их, па добро сад. Све је овде привремено.
Додаје поменути човек, такође, оптужен у, како се нада, краћем процесу. Покушавам да схватим због чега. Не иде. Памтим само да је претучен, да је због тога његов положај у самом процесу много повољнији, да је прекршај учињен више из радозналости да ли би то стварно могло бити кажњиво, рецимо, проћи кроз некакве лепљиве траке, којом полиција обезбеђује робу продавнице мешовите робе. Сасвим сигурно, било је.
Све је привремено само смо стално у процесу
У последње две године, сваки Србин са севера Косова, а та се пракса шири и на друге делове, потенцијално би могао бити оптужени у неком политички мотивисаном процесу. Са кривицом у коју накнадно бива упућен, почиње да излази на суд за који и није сасвим сигуран да ли је суд и постаје Кафкин јунак. Медији као извор наводе да се за годину дана у овом малом студентском граду процесуирало преко 20 људи за сличне процесе. Случај обично, као код Кафке, нажалост, није јаван или није довољно. Те као и у Процесу питање кривице остаје отворено до даљњег, али једно се зна – не постоји нико у Митровици ко није приведен, ухапшен, познаје ухапшеног или приведеног и ко није чуо о неком процесу.
Још један покушај, онда, да тема пређе у нешто ведрији тон. Разговарамо о студентском животу у Косовској Митровици. Због њега, кажу, чак и када су повратне линије укинуте, студенти много не очајавају. Митровица све време бруји од преслишавања, дошаптавања, песме, рачунања… Читав град као да је нашао утеху у том брујању и препустио му улице, излоге, шеталиште, кафее и некако занемело, са оронулих балкона, посматра како га са сваким доласком аутобуса та младост држи у животу, као посете које невино оптуженом још једино доносе радост.
Косовска Митровица, фото: Бојана Марковић
Зашто се Митровица не одриче принципа
Студенткиња медицине која је међу добитницима свечано уручених стипендије ХО Косовско Поморавље, што је и повод посете Универзитету, каже нам да јој се чини да је занимање људи који седе у новоотвореним албанским кафићима у северном делу Митровице испијање кафе и непријатно загледање пролазника.
– Јутрос сам баш хтела до цркве и они су били ту. Немогуће је да тако рано сваког јутра кафић буде пун, да је поподне пун и увече и да су исти људи ту. Стварно ми се чини као да су плаћени да седе. Непријатно је кад прођеш, поготову ако си девојка или мајка са децом. Избегавам да идем туда откако је све овако како је.
Иако су скоро сви студенти рекли слично, ипак, они додају увек да је то за нас са Косова нормално. Чак се и добар део њих замисли на коју тачно ситуацију у граду мислим када питам како је. Ситуација је постала у нас сасвим довољна реч за све што се дешава на Косову и Метохији. Сви наши проблеми, бриге, страхови окарактерисани су речју ситуација и тиме се у недостатку одговора, информација или саосећања просто употпуњује празнина у извештајима о овдашњим процесима.
Косовска Митровица додела стипендија, фото: Јелена Цветковић
У повратку, застајемо на шеталишту код Лазара, на путу да ручамо код Сејде. Нови албански маркет гледа у споменик светом кнезу. Маркет се бојкотује. Нема потребе, једно је од објашњења, да Срби купују код Албанаца на северу и да пуне гориво на њихови пумпама овде. Треба отићи у јужни део – обавити то тамо сасвим је у реду. То је принцип града. Косовске Митровице која се, сажаљиво и све ређе помиње, осим у студентским круговима, као да се и сама губи у некаквом немарно вођеном процесу. Нема више о чему да се извештава, процес је у току, град одлази…за коферима, шушкајући у џеповима танких јесењих капута кроз пресавијене повратне карте. И враћа се, преко замрлих варошица и опустелих села понедељком, средом и петком. Привременом студентском линијом.
Косовска Митровица, новембар 2024. године
Марија Васић
За више прича са Косова и Метохије подржите наш рад донацијама кликом на: ДОНАЦИЈЕ
