У Шипашници код Косовске Каменице живе три српска домаћинства. У малом српско-албанском селу, уз саму административну линију на питање како се живи кажу као бос у трњу.
Трње и коров је све што остаје у очима као слика Шипашнице, а кроз њих слободан, искрен и нимало сетан осмех најстаријег Милановића док разговарамо.
Како се живи у Шипашници?
Па онако, како да кажем, као бос у трњу. Ми што смо претерали да не претера никој. Само да будеш упорит и тврда глава на Косово да седиш. Да није љубав не би остао овдека ја. Још су ми два сина били мали 99. Пуца на све стране, ми овде седимо. Имао сам једну чесму ту уз кућу, они седив на аутомати. За мене као кад не пуца, као да не чујем ништа. А бре решио сам или-или.
Како је данас, ко вас чува?
Проблеми сад, фала Богу нису ништа… Али прегорели смо. Чуване Бог и Богородица. Иначе овде сваки не би смео да преноћи.
Шипашница
Прегорели људи, прегорело једно читаво село на путу до овамо Чараковце, горелe куће и штале у Шипашници, три пута од бомбе горела и црква. Чађ, кроз јесењу маглу и влагу, кроз чист и свеж ваздух стално враћа мирис прошлости. Згаришта, дворишта, гробље и остаци црквишта под заштитом су УНМИК-а.
Црква Свете Петке у Шипашници
Црква Свете Петке у Шипашници стара је готово два века. За своје време претрпела је чак три бачене бомбе. Обнову храма обећавали су и започињали више пута, са разних страна, али безуспешно. Црква данас изгледа као да једва држи свој олтар, покушавајући да се са тешким звоником с предње стране не сурва низ гробље.
Црква Свете Петке
Има ли младих у Шипашници?
Јанковићи, Милановићи и Стојковићи живе у центру села, где су некада претежно били Срби. Неколико кућа око њих продато је, па су данас прве комшије углавном Албанци. Сада нема међусобних сукоба. Али за двоје средњошколаца и једног основца одрастати у Шипашници је тужно. Чим се врата школског комбија затворе, затвара се и њихов друштвени живот. У потпуној изолацији, без другова, излазака, без могућности да негде оду мимо школе живе усамљено.
Старијима у Шипашници ипак најбоље код куће
За старије, каже нам домаћица Милева Стојковић, данас је много лакше.
Преживели смо свашта, крађе, пљачке, палило се… Али сад не могу да кажем, опет имамо све, стекло се, вратило се. Данас живимо добро. Имам добре комшије Србе и Албанце. Не могу да се жалим, да причам нешто што није. Али мало смо, то нам је сад брига.
Шипашница
Породица Јанковић најбројније домаћинство у Шипашници
Код Јанковића, као у стара добра времена, у слози и поштовању више генерација у једном дворишту. Горан и супруга Слађана са двоје деце живе поред Горановог оца и брата Живка са породицом. Три мале, породичне кућице са заједничком окућницом подсећају на нека прошла времена. У овом дворишту има петоро деце, без обзира на тежак живот, породица се ширила и трудила да сачува своје имање. Иако запослен у основној школи као помоћни радник, Горан каже да без онога што сами посаде и чувају не би могли.
Чувамо обавезно по неку свињу, кокошку, до скоро смо имали краву, али продали смо је због старости. Имамо своје имање, сејемо, садимо и имамо од чега да хранимо стоку. Не остављамо земљу. Сада би нам добродошла још једна крава, али је скупа. А иначе много значи, јер сви ми од једне краве имамо све што треба.
Срби у Шипашници своји на своме
У Шипшаници је некада било двадесетак српских домова, већина их напуштена, а само мали број продат. Нешто имовине је и узурпирано, али све што се у овом месту сачувало и остало заслуга је ових људи. Најистрајнијих и најхрабријих. Њихов живот је велики подвиг, суров, али испуњен смислом и вером. Богати духом, тешко проговарају о ономе што им фали, јер кажу није мала ствар бити у својој кући и свом огњишту, и треба добро размислити шта је човеку потребно изван тога.
Марија Васић
За више прича са Косова и Метохије подржите наш рад донацијама кликом на: ДОНАЦИЈЕ
