Бела православна црква на врху брда, мало село загрљено планинама, које се назире кроз замагљено аутобуско стакло. Пролазимо путем који раздваја неколико пространих, плодних њива на улазу, после којих се једна за другом нижу куће дуж уских и стрмих сеоских улица. Стигли смо у Коретиште. Ово је родно село моје најбоље другарице из детињства. Нас две, одрасле заједно, ишле у исто одељење, славиле рођендане и празнике сваке године, заједно. Ипак, никада нисам била у њеној родној кући. Не знам звук капије њеног дворишта, нити мирис предсобља док је чекам да негде кренемо. Никога не бих затекла око куће, али сигурна сам да бих препознала пут до ње, по сећању са свих тих често прегледаваних фотографија. Сигурна сам и у то да сам први пут овде, а ипак тако добро познајем ово место да препознајем људе, познајем њихове пријатеље и фамилију, али мене, нажалост, нико не зна.
Овде сам да бих макар на кратко проживела приче које слушам читав живот, да понесем мало наде у боље дане које има на претек и покушам да откријем шта је оно чега најчешће зафали. У овом тренутку одговор би могао бити, „Ништа.“, али само пар сати касније он ће гласити другачије – гласиће: „Ми.“. Ми смо они који недостају људима који живе на Косову и Метохији, ми смо они који су дужни да их подрже и да се боре за њихово право да живе равноправно са свим грађанима Србије. На нама је да се сетимо сваког детета из енклаве док не марећи васпитавамо своју децу да буду немарна. Наша је дужност да видимо сваки њихов покушај да ураде нешто једни за друге и да им у томе помогнемо, на нама је да им одлазимо не би ли нам већ сутра то неко забранио, а то прошло неопажено, као што се непрекидно дешавају и много друге неправде са којима је српски народ на Косову и Метохији саживео.
Млади људи окупљени око Хуманитарне организације ,,Косовско Поморавље” не желе да пристану на то да је живот на Косову и Метохији немогућ, да се одавде мора отићи и да се ништа не може учинити за оне који овде остају. Они су једни од тих због којих наш долазак овамо није и никада неће бити туристички, они су наши вршњаци који су нас дочекали, угостили и испричали се са нама, њихова генерације је та која највише одлази одавде. Захваљујући деци и младим, вредним, паметним људима са Косова и Метохије попут њих, колико год болних сећања да се пробуди у нама док обилазимо наше светиње, наша напуштена села, наше школе са тек по неколико ђака, док корачамо нашим улицама са страхом да ћемо некоме засметати, не осећамо се тужно, јер они чувају осмех нашег Космета и имају га за све нас. Не смемо дозволити да он икада нестане са лица наше земље.
Марија Петровић, студент Факултета политичких наука у Београду
