Куд год да кренем теби се враћам Косово

Куд год да кренем теби се враћам Косово постаје песма све млађих и све бројнијих Срба широм земље и даље…

Последње недеље марта као благовест медијима се ширила фотографија Радио Гораждевца испод које је стајао наслов Ораховац вечерас посетило више стотина ходочасника.
Недељу дана раније било је немогуће пронаћи смештај у Великој Хочи, Ораховцу, Дечанима, Видању…нити било ком месту где на Косову живе Срби. Последњих година српске светиње на Косову редовно обилази верни народ из целе Србије, региона и све више из иностранства. Најлепше је што је међу хиљадама ходочасника највећи број омладине – студената, хуманитараца, породица са децом… Шта их доводи на место највећег српског страдања и како их чекају Срби са Косова пре би се могло само осетити. За чиме то трагају млади који долазе у Призрен, а чега нема у Београду објашњава студент Факултета политичких наука Страхиња Ивљанин.

Косово су народ и светиње

Када из Београда закорачите на Космет помислите да сте ушли у неку другу димензију. Када уђеш у Високе Дечане, имаш осећај да си се вратио пар векова уназад, када прођеш Призреном иако нема Срба, осећаш да је град у потпуности наш и да је све у њему српско.
Дефинитивно осећај и искуство које се не може описати речима и који се нигде не може доживети осим на Косову и Метохији. На Косово и Метохију ме враћа пре свега наш народ, свештенство, монаштво. Њихово гостопримство, топли загрљај, пажња, приче које су проживели… Сматрам да сваки Србин има обавезу да барем једном посети Дечане, Пећку Патријаршију, Грачаницу.

Многи се враћају и много их долази по први пут. Свима је заједничка насушна потреба за Косовом – за живом водом заветног српског извора. Марија Нешић на Косову је често, а први пут са њом је другарица Марија Ђорђевић из Врања. Шта данашњег младог човек доводи, а шта враћа Косову испричале су из личног искуства.

Косово и Метохија никога не оставља равнодушним

Мишљења сам да вековна страдања нашег народа и културног и историјског наслеђа на територији КиМ ниједног човека српске националности не би требало да оставе равнодушним, па је сам одлазак заправо повратак на КиМ и једноставно то је потреба за враћањем коренима. Тренутак када се приближавате Високим Дечанима и сам улазак у манастирску цркву, према мом утиску и осећају, јесте тренутак који ћу памтити целог живота. Пећка Патријаршија је огњиште, према мом утиску и осећају.
Светиње које се налазе на Косову и Метохији и за нас православне Србе представљају „мали Јерусалим“, имају своју мајку, дом, окриље, крило и утеху, а то је Пећка Патријаршија.

Њена пријатељица Марија Нешић рођена је у Младеновцу, код Београда. Први пут је била на Косову послом, а онда су мир, духовност и Косовци освојили њену душу и често је враћају.

Стекла сам утисак да Косовци живе у миру и са Богом и то ми се допада. Сваки пут када одем видим и доживим нешто ново, нешто лепше него прошлог пута и тако изнова. У последње време долазак на Косово и Метохију ми даје позитиван одговор на питање „Да ли ће све бити у реду, ако свој живот препустимо Богу?“ Можда је интересантно рећи да никада нисам осећала страх или нелагоду долазећи тамо, иако је готово свака особа из мог окружења била скептична по питању безбедности, начина комуникације и сналажења. Сваки пут сам кретала са великим миром у срцу и непогрешиво сам знала да ће све бити у реду. Временом сам осетила потребу да обилазим наше светиње, прво је то био манастир Драганац, потом Грачаница, а касније су се отворили путеви за обилазак светиња у Метохији.

Живели смо са осећајем да смо остављени, сами, у сопственој земљи. Данас је другачије. Данас је друга прича. Људи долазе, остају, обилазе, разговарају. Живот је присутан...

Велика Хоча више није само село на југу Косова и Метохије. Она је постала симбол. Симбол трајања, истрајности, вере, традиције, отпора и лепоте. Зато је зову Мали Хиландар. Зато кажу — Бисер Метохије. А бисер и јесте — не само по бројним црквама, манастирима и културно-историјским споменицима, већ и по људима који овде живе, људима чија доброта и топлина освајају срца свих који дођу каже Милена Петровић мастер студенткиња књижевности из Велике Хоче.

– Велика Хоча има дванаест цркава и један манастир, кулу Лазара Кујунџића, Господарску кућу — Сарај, има старе фреске, старе песме, старе обичаје. Сваки камен у њој има своју причу. Сваки праг, свака црквена порта, свака лоза. То није само културна баштина — то је живи живот. То је историја која дише, која траје, која се брани постојањем.
Исто тако, Хоча је и виногорје, срце метохијске винске традиције. Овде свако домаћинство прави своје вино и ракију — не по рецепту из књиге, већ по рецепту из душе. Вино није само напитак — то је сведочанство једног времена, једног духа, једне борбе. И свако ко га проба, осети у њему и сунце и молитву и земљу која рађа без обзира на све.
Чувени нобеловац Петер Хандке био је дубоко дирнут Великом Хочом. Назвао ју је местом у коме влада дух хармоније какав нигде друго није осетио. И био је у праву. Јер овде човек не долази само да види нешто лепо. Он долази да доживи нешто дубоко, нешто чега можда није био ни свестан да му недостаје.

Ходочашћа Косовом и Метохијом угрејала су воштаницама камене зидине Високих Дечана, принела светлост ослепљеној Симониди у Грачаници, оросила сузама верних икону Пећке Краснице. Свакодневно се на Косову приносе молитве за читав православни род, а српском народу враћа нада. Катарина Ката Бркић прича колико и за економски останак житеља значи долазак ходочасника.

Долазак народа из целе наше земље, а и других земаља, у обилазак нашег краја, свакако позитивно утиче на живот локалног становништва. У малим срединама, као што су Велика Хоча и Ораховац, живот мештана је најкраће речено прилично једноличан, јер се људи осећају усамљено, без пријатеља и родбине који су отишли. Тако да сваки долазак било кога са стране доноси неку живост и радост. Многобројне породице имају зараду од издавања преноћишта туристима који долазе да посете светиње на Косову и Метохији, неке од продаје вина и тако опстају. Иако само од туризма и вина још увек не може да се живи, ипак много значи за останак.

И тек што је након недељне Литургије испраћен последњи аутобус ходочасника из Ораховца, у ноћи 2. априла запаљена је застава Српске православне цркве у овом месту. Била је то следећа вест из Ораховца у медијима. Нажалост, уследила је и та да је у Ђаковици и Призрену ухапшено 12 српских ходочасника. Докази и мотиви, по правилу, овде се много туже траже од криваца. Неретко их косовско правосуђе и не сматра обавезним. Косовци, ипак, кажу ништа ново. Зашто нас више не изненађују претње Србима на Косову и Метохији и како се временом народ навикао да се не обазире на рушења и паљења, већ да непрестано гради и обнавља на својим вековним темељима најбоље знају они који овде живе.

Наш крај је прошао кроз многа страдања. Толико патње, тишине, одлазака… Чинило се у једном тренутку да ће и песма и чаша вина из Велике Хоче и Ораховца занемети, да ће се угасити светло у очима оних који су остали. Али, последњих година нешто се мења – као да се нови живот полако рађа. Верски и вински туризам у Метохији доживљава процват, и све више људи долази, посећује, тражи корене и истину, и тиме нам свима враћа оно најважније – наду. Када је чувени књижевник и новинар са наших простора господин Живојин Ракочевић рекао да „никo не трпи и не чека као косовски Србин“, у тим речима је сабрана сва истина нашег народа. Вест да је протеклог викенда у Ораховцу боравило око 300 Срба била је за нас више од обичне информације – била је знак да смо још увек део народа који није заборавио своје корене. До пре само неколико година, такав призор био је готово незамислив. Атмосфера је тада била много другачија – тишина, празне улице, повучени погледи, људи су ретко долазили. Живели смо са осећајем да смо остављени, сами, у сопственој земљи. Данас је другачије. Данас је друга прича. Људи долазе, остају, обилазе, разговарају. Живот је присутан. Ипак, управо у тренутку када смо осетили ту наду, вест о цепању заставе Српске православне цркве у порти храма Успења Пресвете Богородице подсетила нас је на сурову реалност. То је био покушај да се понизи и обесмисли постојање свега онога што за нас представља живот, веру, идентитет. Колико год тешко било, нећемо дозволити да страх превлада. Посебно сада, уочи највећег хришћанског празника, позивамо све да посетите Велику Хочу, нашу виницу Петровић, да осете ту атмосферу у којој нема места страху, која оживљава све оно што је у нама најлепше – веру, љубав и наду. Поручује Милена.

Марија Васић

За још прича о животу Срба на Косову и Метохији подржите рад наше организације.
ДОНАЦИЈЕ