Од старина се код Срба за Бадње вече вечера на поду и слами. После вечерње службе, породица се окупи око трпезе, а јело се окади уз молитву. Тако завршава Божићни пост.
Главно је брашно да буде добро, да је меко. Онда иде вода и со. Тесто мора да буде глатко, да се добро суче, ако је лоше брашно коре пуцају и кидају се. Баш као мајчинске руке, што непрекидно додају воде и соли, у тесто, у јасле, у живот, па пуцају…Свака кора мора за себе да се развуче и да се испече, одозго, на ватру. Ова пита не може да се прави на модерном шпорету, мора да се заложи ватра, да се пече на дрва. Кад се добро направе и завију коре могу да трају и по недељу дана. Ко шта воли може да стави у питу.
Развлачење домаћих кора за баницу
Код њих се, каже Зорица Алексић, меси са купусом, али не свежим већ киселим, посебно сецканим и спремљеним за питу, који се пропржи на уљу. Неколико кашика овог фила ставља се између кора, а онда се све заједно враћа у пећ.
Зорица је рођена и удата у Макрешу, једном од најстаријих српских села Косовског Поморавља, недалеко од старог манастира Драганац. Непрегледно имање, загрљено шумом, увучено од главног пута, гледа на златни српски средњовековни град Ново Брдо. Под кућом дуга шумска стазица над којом се издижу стабљике младе храстовине, а изнад небо. Чисто и само, ведро, толико близу чела, да се ноћу чини да можеш убрати звезду.
Право да ти кажем ми још држимо то како су радили стари, све сам научила од свекрве и мајке и не мењам. За Бадње вече обавезна је посна баница, риба, пасуљ, паприке, воће, ораси, лешници. Мушки иду у шуму по бадњак и пре него што вечерамо уносимо то наше свето божићно дрво у кућу. Бадњак се пали за напредак. У кућу се то вече унесе и слама, зато што се Господ родио у слами.
Од старина се код Срба за Бадње вече вечера на поду и слами. После вечерње службе, породица се окупи око трпезе, а јело се окади уз молитву. Тако завршава Божићни пост. Обичај је да рано ујутру сваку кућу обиђе полажајник. Обично је то неко од ближе родбине или комшија. Нажалост у Макрешу је данас само неколико српских домова. Алексићи немају полажајника, али имају једни друге и на томе благодаре Господу.
Суштина је да се негује оно што је трајно, оно што је одувек било и одржало човека – Литургија, породица, властити дом и хлеб. Ја сам у породици научила да све радосне празнике везујем за цркву, Литургије – Бога заправо. И све друго, што је можда сада популарно, ми је чисто паганство. Божић нема чар и сврху ако не одемо на Литургију. Зато ми нису потребне никакве манифестације, украси, дешавања која се сада везују за Божић, већ управо црква, моја кућа, моја породица, моје село, то је све што ме чини радосном.
Пробране, снажне, а ипак ненаметљиве и нежне речи Зоричине ћерке Јоване раздањују рано планинско вече. Кад душа стаса под новобрдским звездама, тешко је освајају лажна светла градова. Планинска села, овде, тиха су и мрачна, зато Косовци, млади и старији, деца и старци, иду само за светлошћу, јер су и сами светло.
Изјутра рано устанем све да спремим и стоку да намирим. Кад се сви пробуде кућа се поткади. Обично не идем у цркву – ако одем ко ће да спреми. Све мора да буде добро, да буде вруће, кад остали дођу из цркве да се огреју. Кад се врате чека их печено месо, хлеб, колачи, за Божић месим и гуске и ралци. То су погачице, прекрштене – гуске за жене, ралци за мушки. Дарујемо их онима што нам долазе за празник.
Косовска баница
За Божић, рече ми и то Зорица, не иде се никуда. Први дан празника је за породицу, а друга два дана примају се гости и одлази се драгим људима. Она је, чешће, та која чека, меси, пече и соли. Неуморно. Јер нашим је мајкама радост да служе. Њихове су нам банице за Господа најлепше молитве.
Марија Васић
