Гњилане крај Биначке Мораве

,,Ој Гилане пуста варош, зар за тебе нема радост, дође Србин па се врати, а Гилане још да пати.“

Долином Биначке Мораве, на истоку Косова и Метохије, нижу се многа насељена места. На левој притоци Мораве, малом потоку Добруши, налази се највеће од свих – град Гњилане. У географском центру Косовско-поморавског управног округа Гњилане је било политички, културни и привредни центар овог краја.

О насеобини на овом месту постоје подаци још из средњег века. Спомиње се град са именом Морава, постоје подаци о томе да га је посетио српски владар Стефан Душан.

Само име Гњилане помиње се први пут крајем 14. века у повељи књегиње Милице, жене кнеза Лазара. Према српским изворима име води порекло од речи гњило (нешто што је мекано, труло) јер се на месту где се налази град некада налазила блатњава мочвара. Касније Гњилане пада под туруску власт, као и остатак ондашње српске државе, коначно ослобођење долази тек 1912. године. До тада, крајем деветнаестог и почетком двадесетог века Гњилане постаје погранични град, са Турске стране. Управо тада настају стихови песме која је осликавала тадашње расположење Срба: ,,Ој Гилане пуста варош, зар за тебе нема радост, дође Србин па се врати, а Гилане још да пати.“

Темељ опстанка јавног живота Срба била је црква. О цркви се у политичком и свакодневном дискурсу, говори као о колевци и духовном средишту српског народа. О томе јасно сведочи постојање неколико цркава у Гњилану.

Помиње се црква Св. Петке као и манастир св. Јована којег су турци у потпуности разорили. Године 1861. у Гњилану је изграђена црква Св. Николе. Често је страдала, а 1892. године изгорела је до темеља. Обновљена је 1900. године и до данас представља оазу слободе и центар окупљања Срба у овом граду.

После повлачења српских и југословенских војних и полицијских снага са Косова, у јуну 1999. године, видљиво српско присуство свело се на цркву.

У периоду до јуна 1999. године у Гњилану била је уништена само једна кућа, а до краја октобра исте године у Гњилану је спаљено или порушено 280 кућа. После уласка међународних снага у Гњилану остаје само неколико десетина Срба. Тада се бележе бројни злочини над Србима у гњиланској области, а посебно је деловала озлоглашена тзв. Гњиланска група из састава ОВК.

Срби су се иселили, у њихове куће су се углавном уселили њима непознати Албанци, па Гњилане више није град у којем су одрасли и који су волели и познавали. Многи су се исељавали у колонама, уз пратњу КФОР-а, гледајући како иза њих остају запаљене куће. Касније, у таласу безумног насиља који се догодио у марту 2004. године скоро сви преостали Срби протерани су из Гњилана. У мартовском прогону оштећене су светиње широм Косова и Метохије, на велику жалост оштећена је и црква Св. Николе у Гњилану.

Срби су напуштајући овај град са собом преместили и најважније институције. Школе, општинске службе, позоришта и друге установе данас „живе“ у околним српским селима, а Гњилане од Срба празно, чека боља времена.

Општинске власти Гњилана срушиле су багером у недељу на Видовдан 2009. године спомен-чесму Витезовима кнеза Лазара. Свака успомена на славног српског кнеза морала се уклонити са косметског тла, као да нису знали да је косовска земља натопљена крвљу јунака.

Период непосредно после оружаних сукоба карактерише хаотичност, свакодневна убиства, киднаповања и застрашивања чланова српске заједнице, паљење кућа бежање за Србију. Кретање до гробља на Задушнице, било је у колонама, уз пратњу међународних војних снага. Данас је то само импровизација нормалног живота.

До рата 1999. године у Гњилану је била развијена индустријска производња. Гњиланци су се могли поностити великим производним погонима у текстилној, дуванској као и индустрији батерија. Развијено је било и грађевинарство и производња радијатора. Након преузимања контроле над Косовом и Метохијом од стране КФОРА функционисање ових гиганата престаје, при чему Срби бивају потпуно обесправљени и искључени из даљег учешћа у одлучивању о судбини предузећа. Коначно, читава имовина свих великих предузећа бива узурпирана од стране самопорглашених органа. Имовина је противправно приватизована, а велики производни погони данас су шљаштећи шопинг-молови.

Срба највише има у Пасјану, Партешу, Доњој Будризи, Коретишту, Станишору, Горњем Кусцу, Шилову. Српску заједницу око Гњилана сада сачињава претежно сеоско становништво, кажу да на овом подручју они живе „од памтивека“. За свој опстанак боре се жилавошћу и деценијским искуством преживљавања уз вечити оптимизам и веру у боље сутра .

У близини је и средњевековна тврђава Ново Брдо као и остаци тврђаве Прилеп, родног места Кнеза Лазара. На тридесетак километара од града налази се највредније што Срби у овом крају имају, центар духовног живота. Он није само духовно утемељење живота Срба са овог простора, већ представља бастион српске традиције, и идентитет преосталог српства на овим просторима.То је бисер Косовског Поморавља – Манастир Драганац. Манастир је посвећен Светим арханђелима Михајлу и Гаврилу.