Кроз маглу у Бушинце

Кроз давно и с разлогом опевану, густу косовску маглу, која с јесени и у зиму зна да падне па да се данима и никад сасвим не повуче, види се само кад се зађе дубоко у њену вековну белину.

Од Косовске Каменице навише, одроњеним путем, за који се повремено држе прикачени путељци који воде у дворишта и улице узбрдо, пролазећи кроз Речане, поред манастира Тамница стиже се у Бушинце. Бело од снега, магле и дима као привиђење. Између златног и каменог града; Новог Брда и Косовске Каменице. На крају недовршеног пута који најкраће води до оба, налази се мала сеоска школа, издигнута из магле на брду.

Поклони за школу у Бушинцу

Петоро ученика и још седморо мале деце чекају пакетиће у једној од учионица. Са њима су родитељи, бабе деде, стричеви… Свима је било драго и важно да неко обиђе њихово село. Деца се радују поклонима, трче од усхићења, отварају нове играчке. Учитељица нам показује школу од једне преграђене учионице и једне веће остављене за приредбе где смо се окупили.

Лепо је, топло, ушушкано и скромно. Сви су изненађени посетом, гостопримљиви и насмејани.

Како данас живи Бушинце?

Бушинце је заборављено и усамљено место до ког нема ниједне аутобуске линије. Живот је подједнако суров како за младе породице, тако и за многобројније старије људе. Ослањају се једни на друге за превоз, помоћ, лекове. Али, тешко је остати у свом селу када дете нема са ким да остане кажу нам један од млађих родитеља.

Сви су ми другари отишли, нема дете ни са ким да расте. Овде иза имамо један као мали парк, али то је све у лошем стању и друго ништа. Не знаш где ћеш са децом, а посла нема. У неко будуће време размишљамо и ми да идемо.

Бушинце Косовска Каменица

Шта мучи Бушинце?

Нажалост, као што претње и страх исељавају српско становништво широм Метохије, тако га из Србима најнасељенијег Поморавља гоне немар и неправда од Срба на функцијама. Такав утисак, неизбежан је и у Бушинцу. Нема посла мимо политичких веза, мимо уцена и понижења… Немар према људима који тешко живе у размерама је нечовечног схватамо из разговора са човеком којег смо у повратку срели док се са штапом и болесним ногама спуштао са брда у село, по леду, да сачека оброк из народне кухиње.

Живот старијих у Бушинцу

Момчило Јовановић испричао нам је у журби своју причу. Остао је да живи сам, оболео од ногу и немаштине. До социјале каже нема како ни да стигне, па не мари много што она касни већ 3 месеца. Кућа му је изгорела недавно и једино му се у муци нашла црква. Од српских представника нико га није ни обишао. Све што има од апарата је дотрајало и старо, а он иако још увек не толико стар, изгубио је снагу да се бори са неправдом.

Нада смо једни другима

Сретали смо кроз Бушинце и ведре, вредне и пуне наде, али на крају утисак је тежак и поражавајући. Наша села се празне, деца нам се расељавају, старци пате, а све то би могло бити много другачије да међу нама има одговорности, људскости и плана.