„То је био један миран, обичан дан, били смо у гостима код ујака. Само што смо стигли кући, стриц је узео Милоша за руку и повео га да нам купи сладолед. Људи из села седели су испред продавнице, пили пиво, било је предвече отприлике… Одједном је одјекнуо рафал, ја сам био на мосту, тачно испред продавнице, Милош је чекао да стриц изнесе сладолед… Сећам се само да ме је неко ухватио за рамена и прибио уза зид, следеће што памтим је звук хеликоптера и вриштање…“
Тог дана 2000. године, у Церници, на очиглед старијег брата, стрица, рођака, комшија и јединица КФОР-а, из митраљеза је убијен четворогодишњи дечак Милош Петровић, док је испред продавнице чекао да му стриц купи сладолед. Пошавши да заштити дете настрадао је и дечаков рођак Војин Васић и комшија Тихомир Симијоновић који се нашао на лицу места.
„Петнаест секунди… Толико је трајало све. Шок. Људи избезумљени. Моји родитељи лежали су на бетону, хеликоптером су Милоша превезли у Бондстил, али је он већ на путу до тамо преминуо. Стрица нису хтели да пусте да крене са њим, ушао је у кућу сав умазан крвљу, држао га је на рукама… Убица је побегао, отрчао је уз поток, према албанској махали. Никада се није тачно утврдило име човека који је повукао обарач“, присећа се Лазар Петровић старији брат настрадалог Милоша, данас наставник руског језика у селу Церница, крај Гњилана на Косову и Метохији.
У овом малом месту на југу Косова, деца су одрастала у готово једној улици, након што је 1999. из њега протерано 700 Срба. Преостали Срби остали су на крају села, са школом и црквом, окружени брдом и албанским кућама. Та једна улица за Лазара ће заувек остати и место најболнијег сећања.
„Ево, видиш онај џип што силази низбрдо, то је тај човек што је био у затвору као осумњичени и онда су га пустили. Он је ту сваког дана, виђамо се. Али то није тек тако рећи за неког, он је убица, ми никада нисмо добили резултате тих истрага. Американци су све то водили, долазили, тражили, покретали некакве операције, био је са њима и Кушнер… Али ништа. До дана данас није се сазнало ни за то, ни ко је починио друге нападе. Дешава се, некад, да се запитам, има ли овај живот уопште смисла кад је све тако. Моја породица ретко прича о ономе што се десило, и ја не желим да испитујем оца шта он мисли и на кога сумња да му не бих поново стварао немире. Знам само да ми никада не би дозволио да се бавим тиме ко је крив, јер и он никада то није покушао, зато што је једног сина изгубио и не жели да изгубио још нешто. Али никада није пристао да оде одавде, иако су нас сви на то наговарали.“
Осумњичени за убиство свакога дана пролази поред куће Петровића и посматра све људе из ове улице са свог имања на брду изнад.
Петровићи су, као и остали Срби овде, староседеоци у селу. Обично су породичне куће једне фамилије груписане по махалама, њихова се граничи са албанским кућама и налази се на самом рубу српског дела села. Због тога и данас за ове људе нема мира у рођеној кући. Албанци виде каменовање ових кућа, бацање флаша и ломљење као некакву врсту разоноде и не постоји закон и институција која је спремна да им стане на пут.
„Ми смо ту на рубу, зато смо имали највеће притиске. Њима је циљ био да нас застрашивањем иселе, тако што ће да нас тероришу сваки дан сатеране у овај ћошак. Одавде се виде оне две куће, ту ми је погинула стрина, Благица Васић, исто 2000. године. Албанци су поставили динамит између наше две куће и то огромну количину динамита. У кући је било скоро пола фамилије, био је породични ручак. Браћу од стрица су једва извукли испод рушевина, један се сакрио у фрижидеру, другог је спасила полица од телевизора. Никад се више нису вратили да овде живе. И стриц је отишао, он је и био мета јер је био лидер села, највећи ослонац, умео је и са Србима и са Албанцима. Када се њему то десило сви су се питали и Срби и Албанци ЗАШТО.“
Истрагу овог напада водио је, такође, амерички КФОР, починиоци, такође нису пронађени.
„Жао ми је што не могу да пронађем дневник учитеља Милета, он је бележио свако страдање у Церници. Погинуо је у центру села 2003. године, када су насред улице бацили бомбу. Сећам се кренуо сам са њим од своје куће до њега, а успут ме је другар позвао да возимо тротинет. Да се нисам вратио, за петнаест секунди, ко зна шта би се десило… Учитељ је био на улици у локви крви, тражио воде, амерички војници стајали су испред нас са упереним аутоматима и нису дозвољавали да приђемо док не дође њихова хитна помоћ. Нажалост, каснили су, каснила је трансфузија…преминуо је у бази Бондстил код Урошевца. У том тренутку кад су бацили бомбу, на улици је било много деце, можда нас 20…“
Церница још увек свеже памти дане када су ОВК терористи из оближње шуме пуцали на цивиле дању и ноћу. Лазар се сећа пуцња на мало дете из комшилука, које је возило аутић у песку и Божјом вољом померило главу кад је метак прострујао поред ње.
„Две године након братовог убиства мене су слали у школу у друго село. Нисам виђао родитеље по петнаест дана, иако је то село близу нас, за нас је тада било предалеко. Нигде ниси смео без пратње. Моји родитељи су страховали и због тога су ме склонили тамо. Ми смо свакога дана у дворишту проналазили бомбе. Свакога дана отац је звао КФОР, а они су долазили да врше увиђај и говорили нам како ми сами себи бацамо бомбе по дворишту, па онда претресали наше куће… Тако ти је то кад те Америка штити, можеш да се играш како хоћеш.“
Данас се до Цернице, односно српског дела села, стиже мало безбедније. Стране снаге више нису присутне, а полиција патролира повремено. Ипак, од улаза у село па до скретања у једину српску улицу, која сада носи име Милоша Петровића, све је у знаку терористичке ОВК. Мурали на школи, споменици, називи установа… Албанци нису навикли да овамо долазе они који не живе у Церници, те је сваки нови аутомобил који прође са посебном пажњом загледан.
„И дан данас, пошто смо ту уз улицу, налазимо свашта, камење, флаше, стакло… Једноставно њима је занимљиво изгледа да гађају у те наше куће, а ми смо огуглали. Али нећу да одем, не могу себе да замислим у неком другом месту. И кад одем у Смедерево, Београд, Ниш лепо је, али није ми то тај ваздух… Ја сам овде свој. Никад нисам себе замишљао тамо.“
Вођен великом љубављу према завичају Лазар је успео да остане у родном селу, заједно са оцем и мајком и још једним млађим братом кога су родитељи касније добили. Једни другима су једина и највећа подршка. Као наставник руског језика јако је посвећен деци из села и труди се да њихово детињство буде лепше и безбрижније од његовог. Сваке године
организује меморијални турнир у баскету „Кош за 7“ у сећање на седморо настрадалих мештана села. На његову иницијативу, омладина села прикупила је новац за изградњу новог терена за баскет који је, такође, понео име најмлађег хероја Цернице, Милоша Микија Петровића.
„Ми никада не бисмо помисли на освету, али правда би могла да буде задовољена. Бар то. Трудимо се сваког дана да се што јаче носимо са оним што је задесило нашу породицу. Потребо је било време и труд да научимо да живимо са траумама. Моја мајка и данас је под лековима и само она зна како се држи све ове године. Јер она устане ујутру и скува
кафу и гледа у то место. Ми смо ту сваког дана… Они су нешто желели да постигну, не знам да ли су успели, али ако су хтели да нас протерају то никада неће да се деси. Мој отац увек када прође поред Албанца који проси остави који динар. Мајка га пита зашто, убили су ти сина, брата, снају… Он каже нека и они су људи и нису сви исти ко што и ми нисмо. Тиме се и ја водим, да не мрзим и да се не светим јер нисмо исто.“
*Од 1999. до 2003. године у Церници је убијено седморо Срба, а десеторо је рањено. Сви напади изведени су на цивиле, за време примирја. Материјална шета на српским имањима је огромна, а страдања није била поштеђена ни црква Св. Илије. Данас је живот у Церници тежак и пун неизвесности, Срби се крећу само у кругу цркве и школе, а излазак из српског дела није безбедан без аутомобила. Деца похађају наставу у изнајмљеној приватној кући, у лошим условима, без средстава за рад, а некадашњу школу преузели су Албанци само за себе.
Уколико сте у могућности подржите наш рад и останак Срба на Косову и Метохији!
