У првој епизоди подкаста „Како је доле?” разговарали смо са мати Стефанидом, игуманијом манастира Светог Ђорђа у Брњаку, о животу на Косову и Метохији, страху, болу, дому, деци и нади која се, упркос свему, чува у очима оних који Косово воле.
Питање „Како је доле?” једно је од оних које Срби са Косова и Метохије често чују. У њему има радозналости, бриге, понекад страха, а често и немоћи да се разуме свакодневица људи који овде живе.
На то питање мати Стефанида не одговара жалопојком, нити уlepшавањем стварности. Њен одговор је једноставан, смирен и дубок:
Хвала Богу, добро је, држимо се.
Али иза тог кратког одговора стоји много више. Стоји живот који се наставља, молитва која држи човека, народ који трпи, деца која расту, манастири који сведоче и домови који се, упркос свему, не напуштају.
На Косову нема страха, али има бола
Говорећи о свом доласку на Косово и Метохију, мати Стефанида истиче нешто што многима, који Косово гледају са стране, може звучати неочекивано:
И оно што је најважније, нема страха.
Она сведочи да је пре доласка на Косово и сама осећала стегнутост када би пролазила овим простором. Али када је дошла да живи на Косову, страх је нестао.
Прво што је нестало, прво што је било неко чудо Божије, је то да нема страха, нема бојазни, мирно се спава, функционишемо, радимо све као у миру.
Живот на Косову и Метохији, каже мати, није живот у сталном страху. Људи одлазе у продавницу, раде, путују, обављају свакодневне послове. Али оно што боли није лична мука, него бол народа.
Боли те оно што гледаш. Боли те бол тог народа који је поред тебе.
Та реченица можда најдубље описује шта значи живети на Косову и Метохији. Човек не носи само свој живот. Носи и туђу стрепњу, туђу неправду, туђу неизвесност, бол мајки, деце, породица и читавог народа.
Боли те то страдање кроз које пролазе туђа деца, наша деца, кроз које пролази народ, та стрепња у којој живи народ, та неизвесност.
Дом није само место, него припадање
Једна од најлепших тема разговора била је тема дома. Мати Стефанида је говорила о трагању за местом где човек припада, о унутрашњем осећају дома, али и о томе шта значи поново градити дом на Косову и Метохији.
Где је мој дом? Где ја припадам?
Ово питање, како каже, пратило ју је од детињства. Дом није само кућа, нити само место на карти. Дом је простор у ком човек осећа да је свој на своме, да припада, да може да се даје и да гради.
Свој на своме си истинити ти срећан и спокојан само у свом дому.
За мати Стефаниду, тај осећај дома није био одвојен од сусрета са Богом. Када је срела Бога, пронашла је и свој дом.
Не можеш да нађеш себе без Бога, нити свој дом.
После година проведених у манастиру Светог Прохора Пчињског, долазак у Брњак значио је нови почетак. Не лак, не удобан, не сигуран у спољашњем смислу. Али унутра без страха.
Почињемо од почетка, а сад имам много више година, нема здравља, нема младости, али никакве неизвесности у души, потпуни мир.
Тај мир, који не зависи од спољашњих околности, једна је од најснажнијих порука овог разговора. На Косову и Метохији дом се често не гради из обиља, него из вере, припадања и одлуке да човек остане тамо где је позван.
Дакле, није ствар у месту. Ствар је у оном унутрашњем осећању, сигурности, да ти ту припадаш и да ти ту градиш себе, свој дом, своју заједницу.
Косовска мајка и реч: издржаћемо
Посебно потресан део разговора односи се на снагу косовске мајке. Мати Стефанида говори о жени чији је син осуђен на доживотну робију, о мајци која се бори са речју која сама по себи тешко пада на срце „доживотно”.
Само та реч доживотна је довољна да умреш као мајка.
Али управо у таквим женама, у таквим мајкама, мати види снагу која превазилази обичну људску издржљивост. Када крену црне мисли, та мајка узима Псалтир и чита док се не придигне.
Па читам, читам, читам, читам, док ме не напусте такве мисли.
После тога, каже, поново може да каже: жив је, деца га виде, имају оца, издржаћемо.
Подигнем главу, идем напред.
У тим речима нема великих парола. Има живота. Има вере. Има онога што се у српском народу на Косову и Метохији често преноси тихо, без много објашњења: да се мора издржати, не због идеје која је далеко, него због деце, дома, предака, вере и будућности.
Одакле она налази снагу? Па то само у Богу може се исцрпи таква снага.
Зашто млади плачу када дођу на Косово
Мати Стефанида говори и о младим људима који долазе на Косово и Метохију, обилазе манастире, слушају приче о страдању и често плачу, а да ни сами не знају зашто.
Они долазе, то сам у Грачаници имала прилике да видим, па и у Брњаку исто… Ти им причаш о фрескопису, њима иду сузе. Ти им причаш о жетеоцима њима иду сузе.
Тај плач није само емотивна реакција. Он је сусрет са дубином Косова. Са болом који није завршен. Са историјом која није остала само у књигама. Са жртвом која и данас дише кроз народ, кроз светиње, кроз поља, кроз мајке и кроз децу.
Мати посебно помиње жетеоце у Старом Грацком:
Изашли да пожању своје њиве и ту су их покосили. Та жетва је однела и њих.
И додаје реченицу која у себи носи целу драму и целу наду Косова:
Покошени жетеоци, покошено, пожњевeно жито, а Срби и даље сеју њиве.
То је Косово и Метохија. Бол и сетва. Гробови и деца. Манастири и школска дворишта. Страдање и живот који не пристаје да престане.
Косовски завет као начин живота
У разговору се Косовски завет не помиње као далека историјска тема, већ као начин живота. Не као нешто што се само чита, него као нешто што се на Косову осећа.
То је тај наш Косовски завет. То опредељење Лазарево, које читамо на папиру, али овде на Косову га доживљавамо.
Тај завет се не преноси само речима. Он се преноси животом, трпљењем, одлукама, останком, молитвом и љубављу према ономе што је наше.
Поред тог страдања и стрепње, и свега онога што носи живот на Косову, ти осећаш то божанско надахнуће које долази из те жртве. Осећаш да је ту Бог. Осећаш да је са нама Бог.
Зато мати Стефанида верује да страдање нашег народа није узалудно.
То је семе које остаје у потоњим генерацијама и које остаје као путоказ.
А тај путоказ није само за велике историјске тренутке. Он је и за свакодневицу. За тренутке када човек бира да ли ће се повући или остати, да ли ће заборавити или памтити, да ли ће мислити само на себе или ће понети и другога.
Ако заборавимо, губимо себе
Једно од најважнијих питања разговора било је: шта се дешава ако се одрекнемо Косова, косовске жртве и Косовског завета?
Одговор мати Стефаниде је јасан:
Довољно је да заборавимо.
Заборав, каже она, није мала ствар. Он није само прекид са прошлошћу, него и губитак будућности.
Ми не само да се одричемо своје историје, своје породице, свога рода, свега онога богатог што носи историја нашег народа. Одричeмо се свега тога, а самим тим одричeмо се своје будућности и што је најстрашније одричeмо се сопственог идентитета.
Народ који заборави своју жртву, своје светиње, своје мајке, своје гробове и своју децу, престаје да зна ко је. Зато је памћење на Косову и Метохији више од културе сећања. Оно је начин опстанка.
Лепота Косова у оку детета
На крају разговора постављено је питање које остаје као молитва и као нада: да ли ће наша деца сачувати у себи лепоту Косова?
Да ли ће памтити румену зору Метохије? Да ли ће њихове очи сачувати зеленило косовске равнице?
Мати Стефанида одговара:
Па уверена сам да хоће.
И наставља:
Видим да у тој деци има соли, има соли, има наде.
Управо у томе лежи најдубља порука овог разговора. Косово и Метохија се не чувају само у документима, књигама и великим речима. Чувају се у оку детета које је видело Грачаницу. У сузи младића који је први пут чуо причу о жетеоцима. У мајци која чита Псалтир. У монахињи која гради дом од почетка. У породици која остаје. У деци која ће једног дана знати да кажу ово је наш дом.
Чврсто сам уверена да има наде, да има ко да сачува ту нашу зеницу ока.
И зато, док год има деце која носе Косово у себи, док год има оних који долазе, плачу, моле се, памте и враћају се – има наде.
Остаће та слика косовске лепоте у оку нашег детета, наше деце.
Целу емисију погледајте овде
Емитовање подкаста Како је доле и рад наше организације можете подржати на следеће начине
Месечна (стална) претплата
Подржите наше акције и помозите породицама на Косову и Метохији! Позивамо вас да нам се придружите у борби за достојанствен живот Срба на Косову и Метохији.
Изаберите месечну претплату и постаните део наше свакодневне мисије подршке. Претплати се
Једнократна донација
Уколико желите да подржите наш рад без обавезе месечне претплате, можете уплатити једнократну донацију и директно помоћи нашим акцијама. ДОНАЦИЈЕ
Оставите коментар