У болничкој тишини почео сам да цртам у томе сам нашао слободу

У болничкој тишини, са папиром и оловком, почео сам да цртам. У томе сам нашао слободу коју нисам имао у телу. Уметност ми је дала глас кад га речима нисам имао. Постала је моја терапија, моја молитва и моја нада.

Да живот Филипа Станишића има боју, каже, била би тамно плава.

Боја дубине. Боја ноћи, кад сви спавају, а ја остајем будан са собом. Боја борбе без буке, боја погледа који види и оно што није речено. Није црна, јер нисам изгубљен. Није бела, јер нисам наиван. Тамно плава је баланс – место између светла и таме. Боја хладне воде у којој умивам душу, боја неба које гледам после тренинга док ми груди горе, а срце се смири. У тој боји живим, дишем, ћутим… и стварам.

Филипова битка за слободу и живот

Рођен је и одрастао у Доњој Битињи код Штрпца, на Косову и Метохији. Као дечак добио је дијагнозу нефротског синдрома. Болест бубрега обележила је Филипово детињство и средњошколске дане. Од 14. годинe креће на дијализу и привремено борави у Београду – сасвим изолован, далеко од вршњака, родбине – живота. Крст који му је Господ дао, признаје, није одмах могао да мирно прихвати.

 На почетку сам гледао у небо и ћутао. Било је тренутака кад сам мислио да нећу моћи. Али онда схватиш – крст ти није дат да те сломи, већ да те обликује. Не као казну, већ као пут.Прихватио сам бол као учитеља. И страх као сенку, не као непријатеља. Болест те одвоји од детињства, пријатеља, школе, али најгоре — од живота. Али временом, кроз патњу, јавила се једна искра — жеља да постојим упркос свему. Да стварам. Да не нестанем у тишини. Прихватање није дошло из једне мисли, већ из година сазревања, боли, ћутања и наде. Научио сам да бол није крај, већ почетак нечег дубљег.

Средњошколске дане Филип проводи у Београду у болничкој соби из које је могао само да машта.

Маштао сам о слободи. Да могу само да прошетам као други, да једноставно живим. Маштао сам о повратку. Не само физички – већ повратку себи. Покретала ме је жеља да једног дана, упркос свему, будем човек који ће своју муку претворити у снагу. Покретала ме је вера да ово што пролазим има смисао. Иако сам био изолован, душом сам био неми сведок живота, али сам одлучио да не останем само посматрач.

Слобода у уметности

Тада се, објашњава Филип, као спас јавила жеља за уметношћу.

Уметност је дошла као спас. Када ти је све одузето, остаје ти само оно што можеш да створиш изнутра. У болничкој тишини, са папиром и оловком, почео сам да цртам. У томе сам нашао слободу коју нисам имао у телу. Уметност ми је дала глас кад га речима нисам имао. Постала је моја терапија, моја молитва и моја нада.

Филип Станишић – цртежи

После трансплантације повратак животу – повратак Косову

Иако због контрола и даље врло често путује у Београд, жеља да се врати Косову, каже, није била само академски избор, већ лични, дубоко емотивни чин. Жеља да буде део тог простора, приче, земље, којој осећа да припада. Његов живот и после успешне трансплантације, обављене 2023. године и даље је свакодневна борба.

Живот после трансплантације није магично лак. Али је другачији. Морам да бринем о сваком оброку, таблети, симптому.
Не могу да живим као већина, али могу да живим — и то мења све. Учиш да ништа није обично – да је гутљај воде, корак, дах – привилегија. Кад погледам иза себе, видим дете које се није предало. Видим хиљаде дана борбе, али и светлост која се кроз њу пробијала. Моја прошлост је била тамна, али ми је она помогла да сада видим светлије. А кад гледам преда мном – не тражим више савршен живот. Само прави. Са искреним осмехом, чистом намером и срцем које куца, не због страха – него због љубави према ономе што долази.

Детету које је био, истиче, рекао би да зна да га боли, али да не одустаје, да не треба да се мења да би био вољен. Да су музе и хероји у њему – само мора да издржи, да црта, да трчи, да верује… Током свега што је прошао, рекао је, фалила му је љубав која види. Љубав која не покушава да поправи, него да разуме. Научио је да је љубав давање без питања „Шта мени припада заузврат?“. И да је највећа храброст да отвориш срце у свету који стално тражи да се затвориш.

Стипендија ХО Косовско Поморавље као нада и подршка

Филип Станишић један је од стипендиста ХО Косовско Поморавље. Овај млади човек, борац и победник сада је студент Факултета уметности у Звечану. Програм подршке образовању ученика и студената са Косова и Метохије, поред родитеља, пријатеља, наставника, још један је ветар у леђа Филипу. Та подршка, објашњава, не значи само помоћ већ наду!

Подршка није само новац — она је вера. Она је осећај да ниси сам, да неко верује у тебе чак и када ти не верујеш у себе. Мени лично значи нови живот. Омогућила ми је да студирам, да се усавршавам, да живим са циљем. За младе на Косову, то је мотивација, снага и нада да ниједна борба није узалудна.

Марија Васић