– Муж ми је погинуо `97, остала сам сама и одгајала петоро деце, удавала, женила, чекала унуке, али ништа ми није теже пало него то што више нисам у својој кући, што не могу на своје…
Славица Лукић Цветковић живела је у српском Неродимљу, једном од најпознатијих места српске историје. Данас, она и њена породица воде се као расељена лица, смештени су на Брезовици, планинском селу подно Љуботена, највишег врха Шар-планине.
– Испод нас је Штрпце, тамо лево води пут за Урошевац, иза је Призрен, моје Неродимље дође тачно преко брда. Близу ми је, али не идем често.
Већ кроз сузе, које је брзо сушио оштар ваздух и топло планинско сунце, показала нам је улаз у свој стан.
– Овде смо сада, видите. Лепо је. Али и даље не могу да се навикнем, често сањам нашу стару кућу, наше Неродимље. Нисам одлазила после рата, до 2003. године. Сањала сам оца како ми каже да сам обећала да ћу да дођем, а нисам дошла. Мени су у Неродимљу сахрањени и отац и мајка, дедови, стричеви, ујаци… Чим сам се тог јутра пробудила, села сам у ауто и рекла сину одох у Неродимље. Плашили су се, нико није ишао тамо, али мене је срце повукло, не бих издржала да нисам отишла.
Нажалост, место на које је стигла, каже, није личило на родни крај, него на пустош. Све је било сравњано са земљом, само коров, прашина и смеће. Ниједна српска душа више није живела у Неродимљу, а све што је иза њих остало комшије Албанци су покрали и запалили.
– Страшно, препознала сам једва улице, могла бих затворених очију да ходам њима. Али ништа, ништа није остало, камен један, да седнеш да се исплачеш… Кренула сам према гробљу, да обиђем очев гроб, али нисам смела даље, тамо су били неки Албанци које нисам познавала, осетила сам да не треба да наставим и вратила се до центра села код чесме. Гробље је и издалека изгледало као коров, ниједан споменик се није видео, све је било срушено, мермерне плоче су узели, нико од нас више тачно не зна, где су му кости родитеља. И кад ме неко пита да га одведем у наше родно село, кажем, боље не идите. Памтите село онако како сте га оставили, јер ово не може свако да издржи и ово види.
Неродимље је Немањићки град. Верује се да је мајка цара Уроша, царица Јелена, проклела свако село око Неродимља, зато што јој мештани нису хтели рећи где је тело њеног рањеног сина. Међутим, пронашавши га у Неродимљу, умила га је на извору названом Церевац и од тада, мештани кажу, овде су се исцеливали болесни, нероткиње су рађале и било коју муку да имају, људи су долазили на тај извор, посебно о Ђурђевдану.
– Ми смо у Неродимљу имали три светиње, цркву Светог Уроша, Светог Архангела Михајла и Свете Богородице. Увек смо о празницима правили велике народне литије и пешака обилазили светиње. Црква светог Уроша била је без крова, иза ње су текле две воде, једна кажу црвена, а једна бела. Сећам се, са иконама у рукама, ишли смо од Светог Архангела, до Богородице и на крају до Цара Уроша, свештеници су предводили, било је много народа, на крају игранка… Имали смо коло које су играли смо мушки, а у сред кола момак из села који се следећи спрема за женидбу, то се звало јежо-пежо, наш обичај.
Све три српске светиње, после рата, су миниране. Исту судбину доживео је и двор цара Уроша, у коме су некада столовали српски краљ Милутин ктитор Грачанице, а боравио је и једини српски цар Душан Силни, Немањић. Предање каже је код двора постојао бор цара Душана, стар близу 700 година, и да онај ко посече бор, мора да оде из Неродимља, да тај народ ту више не може да живи. Нажалост, и бор је одлетео у ваздух. Али од пре десет година, једна младица, никла је поново, сама од себе, на истом месту и нико се још увек не усуђује да је посече.
– Ми верујемо да ће једном све да се врати и да то време долази. Никада стари Албанци нису дозволили да се посече бор, да се руши црква. Ето, иако су нас протерали, њих скоро да нема више тамо. Умиру млади, не рађају се, обољевају… Један комшија је из дворишта цркве Свете Богородице насекао дрва, мајка га је укорила зато, а он се смејао. Нажалост, није имао деце, умрли су сви, кућа се угасила. И кажу, стари Албанци, који не могу да прећуте, да се око рушевна цркве често чује дечји плач, да ноћу чују како ударају звона, иако ниједан звоник више не постоји. Све се враћа, то савест њихова звони.
Последњи пут када је посетила родно место, срела је свог првог комшију, који ће након прогона однети све из њихове куће и опустошити имања Славицине родбине.
– Таман сам пошла назад и видим га кроз стакло, онако се накривим, па викнем – Рамадан! Вратићеш до последње ствари што из наше куће узео. Немој да мислиш да не знам, све се зна! Срамото! Јео си код нас за столом, порасли смо заједно…- Нисам му дозволила да заврши, нагазила сам на гас и отишла, морала сам да му кажем што ме пекло на души. Нисмо се раздвајали као деца, а кад смо бежали, силовао је нашу учитељицу, и то сам му рекла, да је имао среће што је налетео на њу слабу и јадну, да бих га ја рукама убила. Умро је и он. И његови више не живе тамо. Проклето је све што није твоје.
Последња што је Славица видела док је одлазила из села, по други пут, биле су њиве њених стричева које саде непознати људи. Та ју је слика сувише заболела и не може да је избрише.
И овог Божића неће бити у Неродимљу. Чекаће га у избегличком стану, подно Шар- планине, загледана преко брда из кога је Неродимље, и биће, макар у мислима, на своме и са својима.
– Код нас се за Бадње вече окупљало у кући, спремала се вечера, уносио бадњак, па сви поседамо по поду, једемо на слами, зато што се Господ родио на слами. Ујутру се урани на Литургију, а после се обилазе родбина и комшије. Пред сваком кућом биле су љуљашке, млади седе и љуљају се једни код других, дарују орахе, лешнике, јабуке… Свако Бадње вече, откад смо отишли, кад легнем да спавам, мене нешто љуља, као да чујем смех девојака из моје улице, као да осећам хладну љуљашку, и тако љуљајући се дочекам Божићно јутро.
Неродимље
Уколико сте у могућности подржите наш рад и останак Срба на Косову и Метохији!
