У златном граду пуста махала - Х.О Косовско Поморавље

– Ау! Овде може само трактор и теренско возило… –

– И мерцедес! – каже Мица, наш водич кроз Ново Брдо, народски Криву реку.

На ту допуну мог закључка, мучно, се насмејасмо сви у колима. Од прашине која се за нама подиже околина се једва види. Повремено грана запне за ретровизор па се укаже нека мања шума, али се брзо изгуби и поново избијемо да ледину. Шуме су у овом крају, изгледа, ницале по потреби. Или су их тако секли да је свако остављао своју, уз кућу. Данас су од кућа остале само шуме.

Већ (или тек) више од километар узбрдо нисмо срели човека. А од скретања са магистралног пута путујемо пола сата. Ауто се љуља као брод. Добра ствар је што није вруће као у равници, иако се чини да смо тик испод сунца.

Полако се спуштамо ка кући Јовића, последњих Срба у Манути, махали села Зебинце, код Новог Брда. Вероватно већина људи и не зна шта је махала. Можда звучи као турска реч за сокак, а Манута као назив неког племена. Овакав живот, просечном човеку из града, скоро је исто толико далек и непознат.

Новобрдска села су велика, али су брдима и шумама издељена на мање засеоке – махале. Из које си махале, овде је исто што и презиме.

Јовић Синиша и Разија и њихова деца Марина и Махајло остали су сами на дедовини. Уназад 2 километра, истим оним путем којим смо стигли, немају никог од комшија. Не постоји ниједна светиљка, никакав путоказ, број, ни улица. Нити шанса да их пронађете ако вас неко од мештана не доведе горе.

Домаћинство је мало, а двориште огромно, докле ти поглед допире. Ограде нема. Пред старом кућом седи старица, Синишина мајка, и немим осмехом нас дочекује као најмилије. До ње су унук и унука који највише брину о њој.

Михајло и Марина до школе имају превоз и то од скора да се школа не би затворила. Овде је свако радно место драгоцено, а због њих се највише жртвују деца. Маринино одељење има свега 2 ученика. Код Михајла само један више. Одрастање у таквој средини тешко је исто колико одлазак из ње у веће место. Због тога, ово двоје малих горштака, са брда није сишло пуне 3 године.

– Нас је две, код Михајла су троје, а те две су нам рођаке. Понекад дођу код нас па напунимо базен, а лети нам долази и сестра из Албаније, са мамине стране. Овако, ту смо кући, по цео дан. Михајло игра игрице, ја повише од њега волим да сам напоље. Припазим ги краве, помогнем на мајку. Не волим да сам на телефон, боли ме глава од њега – прича ми Марина док шетамо до једног хлада где стоји њен штап за стоку.

– Имамо ту једног Албанца, стално се свађа са нашу тату и маму. Једном је истепао Михајла, кад је био мали… –

И таман да питам како се то десило, Марина скочи, узе штап, спусти се низ једну литицу, па преко шанца до шуме, брже него што сам и успела да схватим шта се дешава.

– Извините, побеже ми крава! Не могу сад да дајем интервју. –

Касније ми је њихова мајка Разија испричала да је дечак дошао модар кући.

– Из чиста мира, ето. Будала. Дете сишло до доле да се игра, а он мислио ми смо га послалали па га истепао. И после сам ишла у суд и тужила сам га, али џабе. Моје дете заувек је уплашено и ја не смем више дао их не погледам ни минут. Викам, једна бар кућа да има, па опет лакше ти је… Овако, не смеш децу да оставиш, што знам ко ће прође. Стално нови долазив, а Срби продајев. Ми смо овде сви фамилија, а гробље га само ми обилазимо и за Задушнице свеће палимо. И то треба да се сете наши, што има ко гробље да обиђе. Да не кажу људи нема свећу ко да запали. Али не, све су продали, немаш што да очекујеш од никога. Зато смо закупили све ову земљу око нас. Да не се досели неки Албанац опет муке да имам. –

Борба. Та реч као као жиг, а не утисак, остаје у глави после овог разговора. Оно за шта се боримо показује какви смо људи. Разија, ратник измореног, поцрнелог лица, милог осмеха и јаких руку од тешког рада, највише се борила за љубав. И то јој је теже падало него оних 100 кила млека и воде које, сваки дан, пренесе од штале до куће.

– Мене ме стално узнемиравали Шипатри. По који пут дође неки на капију, а ја га видим што је Шиптар па причам на албански. Па ме питујев зашто си се удала за Србина. Е, који ме то пита отерам га од капију. Ово је моја кућа, мој човек, моја фамилија. Док сам жива! – поносно каже Разија, са руком на грудима и на све тежем српском, како јој теже речи долазе.

Водећи краве Марина је сва срећна изашла из шуме. Вита и окретна час посла је окупила свих 8 грла. И оним штапом пред собом, одвела их у шталу да их напоји. За данас је њен посао завршен. Распуст је, па јој каже, дан много дуго траје и све стиже.

Јер лето је овде тихо и дуго. Мрак касно пада. Месец и сунце за мало се мимоилазе. Предвече се око златног града плету брда и смркава зеленило. И ништа више. Докле год поглед сеже све је исто. Свима је природа једнако дала. Али је човек желео више, те оста пуста и Манута.