Отац Трајко: једини Србин у Урошевцу

Отац трајко је једини Србин који са породицом живи у Урошевцу. Црква и џамија у овом граду налазе се у истом дворишту, а имам и свештеник су добри пријатељи. Нажалост, готово увек је празна и богослужењима присуствују само свештеник и његова породица.

Урошевац, Косово и Метохија

У граду на Косову и Метохији, где не можете да чујете српски, није лако живети као Србин. Ипак један од ретких пријатеља оца Трајка које је стекао за шест година живота у Урошевцу, је имам урошевачке џамије. Каже да је то човек који му се много пута нашао и на кога може да се ослони.

„Сама чињеница да смо на истом имању обавезује нас да наши међуверски односи буду на високом новоу. Зато поштујемо једни друге. Идемо да честитамо ми њима Бајрам, они нама Божић и Васкрс. Имамо један јако леп и коректан однос.“

Ипак, у мантији се кроз Урошевац још увек не може. Деца свештеника Трајка не играју се ван куће. А до прве српске школе има преко 20 километара. Данас, 22 године после рата, од око 13 000 протераних, овде се није вратио ниједан Србин.

Саборна црква у Урошевцу

„Ова црква жуди за људима. Да иконе засузе од мноштва народа“, жеља је нашег младог свештeника.
Недељом и празницима црква је празна. Народ из околних села долази у град да тргује, али не и на службу. Упркос томе, свештеник Трајко верује да његову породицу чува Свети цар Урош као што и они чувају овај храму посвећен њему.

Храм је скоријег датума. Грађен од 1928. до 1933. године. Освештан је 11. септембра, на Усековања главе Светог Јована Крститеља, а истог датума је и црквени сабор. Саграђен је по узору на манастир Грачаница са 5 купола. И дело је чувеног архитекте Јосифа Михајловића.

Као и многи други храмови на Косову и Метохији скрнављен је од стране албанских екстремиста. Прво у налету 1999., потом и 2000. када је у њега убачен димни експлозив, да би и 2004. године, у Мартовском погрому, поново био мета напада.

Потребна су и већа улагања у унутрашњост цркве. Много је тога што треба средити, додати и да обновити. Отац Трајко сматра да, као потомци, то дугујемо Немањићима са Неродимља. Али и да он то не може сам, без свих нас – људи добре воље.