Речи песме бледе у памћењу. Осећање које буде дуже пребива у нама. Ми често то осећање обнављамо враћајући се некој песми која нам се јавила као у неком провиђењу, сасвим случајно нашавши се крај нас. Ипак, чини се како најдуже кроз ходнике срца одјекује мелодија, звук и ритам њеног говора. Она долази без дозивања, и преображава. Након прве посете Косову и Метохији, дуго сам ћутао. Утисак има своје време, као да касни за нама и долази нам у својој пуноћи тек када више и нисмо крај онога што га је изазвало. Мени су тек у једној београдској ноћи дошла на срце зелена поља дечанска. Све виђено преобразило се мелодијом песме Соломонове. Тако постаде ово ткање у милости уобличења.

СВАДБА КОСОВСКА

На пољима косовским сеђасмо и плакасмо, опомињући се Израиља.

Поља бескрајна, поља косовска.
Води ме весниче, за Христом ћемо трачати,
гледати са врхова шарских,
благосиљати са врхова проклетијских.

Кога гледа душа моја?

Кнеза једнога што се смрћу окруни,
народ један што смрћу у живот ступи.
Нови Израиљ у крви се назва.

Где је род тај?

Бисери су бесцени по горама,
птице црноперке по шумама.
Кога дозивам када дође неправедник?
Тражим бисера дечанска, бисера грачаничка;
кога крије купола љевишка?
Ти нас кушаш и знаш.

Тражих чувара свога, али га не нађох;
роде немањин, стадо савино, кажи ми,
где спава, где пребива?
Тукоше ме многи због имена Његова,
ругаше ми се због истине Његове, смуцах се по горама,
и све је слађе име Његово устима мојим.

Кажи нам, ти који памтиш, кога тражи душа твоја,
на кога гледаш са врха шарскога,
чији бисер тражиш у токовима бистричким?

Што нестају хлади храстови?
Што усахнуше воде велике?
Заборави лишће корење своје,
заборави река истоке своје
и умине у заборав свој.

Животе, нећу те заборавити, да не умрем.

Диван је онај кога тражи душа моја,
сав је лак као руј, реч му је слатка,
мирисан као божур, црвени се крвљу црвеном.
Красан је Он кога тражи душа моја,
нећу га заборавити.

Вуци ме, за тобом ћемо трчати!
Нађимо живот души нашој,
на пољима косовским, пољима високим.
Појмо песму под куполама љевишким,
запевајмо под сводовима дечанским.

Радују се браде немањићке,
веселе се круне српске,
брада им је уљем напита,
речи су им Богу узнете.

Коме теку речице, кога славе птичице,
са њима ћемо певати, са њима ћемо тећи.

Ено кнеза царскога, ено мача Божијега,
брада му је светлосна, лице му је истина,
круна му је саборна, реч му је Христова,
мачи су му праведни.

Сав је страшан као војска са заставама,
сјаји се као оклопници моравски,
бљешти као мачи метохијски.

Ено, певајте, пошли су Господу своме,
јунаци косовски, синови кнежевски;
сви имају мачеве, гледају у облаке.

Косово поље високо, лества небопарна,
њим тече Ситница, у њој се купа Даница.

Језде високи пољу косовскоме;
ко их гледа из дворова царских,
ко прати подножје престола својих?

Сви су легли као бесмртни,
ено, цветају као божури.

Шта ћу радити са душом својом
хори српски, хори немањини, вукови савини?

Води нас весниче, са Христом ћемо ићи,
по пољима бескрајним, пољима косовским,
над висовима великим, висовима метохијским.

Ено, иду сватови преко поља црвених,
пјесан успевавши. Поскакују јагањци,
веселе се праведници.
Високи су као зидови призренски,
сјаје се ко Aрханђели.
Попили су вина црвена,
узнели су хлеба бела.

Кнез беше, као Цар страда,
народ беше, као Син страда,
држава беше и царством се јави.

И гле, срете нас весник говорећи:

Рудујте се!

Ваше царство српско није, ваше царство Христово је!

Имам сестру малену, није ми до појаса;
шта ћу говорити сестрици својој?

Не заборави поља косовска,
синове кнежевске, кнезове царске.
Радуј се, животе међу изворима,
под крошњама зеленим.

Оставите сестру моју, дете матере моје,
жедна јој је душа, болно јој је срце;
Он се дотиче срца и она се диме,
као огњеви пећки, ватре велике.

Сетите је свадбе косовске, узрадујте мисли њезине,
да не усахне чедо матере моје, мајке косовске.
Биће мајка Милошева, мајка Лазарева.

Ударимо пјесан уз гусле, богогласни,
запевајмо док је огањ срце;
нека прионе језик за уста наша,
ако њега не упамтим,
у срцу тајнозналцу.

Изидите, кћери другог Израиља,
и гледајте цара под венцем којим га смрт његова окити,
на дан свадбе косовске, на дан весеља његова.

Милош Милићевић
Филолошки факултет Београд