„Косово је нешто потпуно ирационално то је дух некога пркоса и завета и неке идеје да постоји нешто што је много веће и што надилази све нас“
Понедељком изјутра, после Литургије, у манастиру је тихо. Појање до следећег богослужења настављају птице. Обгрљен шумом, Драганац личи на велико, топло гнездо. Гнездо коме се враћају. Птице и људи, млади понајвише, долазе из далека и из околине. Питам оца Христофора шта је Драганац једнима и другима, има ли подударања?
– Свима значи, и једнима и другима, као светиња сама по себи. Ови што долазе са стране, рецимо, они су некако експресивнији у томе шта им Драганац значи, вероватно да је то нешто и природно да човек са стране неке ствари примети и да пре изрази неки свој осећај у вези са нечим. И мене то зачуди увек и увек ми остане некако недокучиво, чиме су они то одушевљени, шта је то што се људима овде свиђа, зашто, шта то има – покушавам на неки рационалан начин себи да објасним, али сам исто тако свестан да се и не може то све и објаснити ни докучити. Постоји ту, гостопримство којем смо учени ми монаси од владике Илариона и које је нама и благослов да се тако односима према свакоме ко дође – свима су врата отворена, постоји сам дух светиње, али ето постоји и нешто што не можемо да докучимо. Млади људи овде, из околине манастира, они су некако доста постојани у тој везаности за светињу и долазе и помажу, али они су ми исто, пак, тајна, јер они не изражавају себе довољно, ваљда је народ таквог менталитета овде, да су по природи мало повучени и никад не искажу довољно оно што осећају и што мисле. Ми ту имамо омладину из Шилова, из Кусца, из Коретишта, из Прилужја чак долазе момци, да помогну када имамо више посетилаца и када организујемо неки посао на манастирској економији и у самом манастиру. Увек долазе и код њих постоји тај неки домаћински дух да брину о светињи и они дају све од себе да представе себе што је боље могуће.
Некако, парадоксално са временом у коме живимо и које сви јуре да критикују на разним основама, цркве су нам пуне младих људи и све више њих долази на Косово. Како то објаснити? За чиме трагају ти млади људи?
– Цркве су, генерално по Србији пуне младих људи, и све више њих долази на Косово. У потрази су за смислом, а Косово се некако само по себи намеће. Мени се наметнуло. И ја нисам имао неке родбинске везе са Косовом. Косово је нешто потпуно ирационално и то је дух некога пркоса и завета и неке идеје да постоји нешто што је много веће и што надилази све нас. Кроз Косово је уткано све оно најлепше из нашег идентитета, ми и те како имамо нешто величанствено иза себе: Цара Лазара, Милоша Обилића, Топлицу Милана, Косовску девојку, Св. краља Стефана Дечанског, Грачаницу, Св. краља Милутина. Некако се Косово само по себи намеће, данас, човеку 21. века у обиљу неке понуде идеја, садржаја… Када дођемо на Косово, у тим неким првим корацима, Косово светли много више него неки други савремени свет. Ми схватимо, на крају, да смо се вратили – вратили себи. Све друго што може да нам понуди савремени свет одише смртношћу, и видиш да је то за неког кратког века, просто онај део твог ирационалног бића интуитивно осећа да све друго у понуди што имаш, материјално, или неке квази духовности или неког друштвеног прогреса, да је то све за кратког века, да ништа не даје коначан одговор. Ништа од тога не даје одговор на питање које је природно да човек сам себи постави, да каже зашто сам ја жив. Наравно црква ту даје јасан одговор да је пример Богочовека Христа као нечег јединог новог и другачијег икада у историји, Бога који долази да умре за људе да би се са људима измирио, откупио њихове грехе, Бога који се разапиње на Крсту и религију, која у ствари није религија, него Истина – да Васкрсења не бива без смрти, да радости не бива без Голготе. То је тај неки парадокс који дубински ми сви осећамо. И када спознамо Цркву, када у њу кренемо, онда видимо да смо пронашли оно што смо тражили, а да нисмо ни знали шта је то. Јер човек је сложено биће, кад би себи могао да објасни шта тражи он би отишао у прву продавницу и то купио.
Чиме то Драганац отвара срца толиких људи?
– Вероватно да ту постоји нешто чега ја нисам свестан. Можемо рећи да је то пре свега Божја милост, а Божју милост не можемо никад до краја објаснити. То је својеврсно Божје чудо – засигурно, поготово познавајући нас, имајући увид да смо ми мали, скроман манастир, то је једно Божје чудо. На другом месту, кажем, та гостопримивост. Што каже владика Николај ако су Срби шта научили од Христа, научили су се гостољубљу. Тако да смо ми овде негде сви вероватно то довољно у себи освестили, да је то значајно и да то тим људима нешто значи и да је то Богу мило и угодно. Могу да кажем да ми овде, сви што смо сабрани, далеко смо од духовности за пример… И далеко смо од неких врлих стараца и духовника каквих, Слава Богу, има у нашој Цркви. Свесни смо да не можемо ми дати неку утеху у речима и саветима и да наша молитва није можда таква као што су имали и имају је неки старци који су за пример… Али хоћу да кажем, узимајући све то у обзир, верујем да ми сведочимо својим примером и да то, можда, људима може да буде за утеху. Када они виде колико нама значи што смо овде, колико смо се ми сами преобразили, боравком у манастиру, колико смо растерећени уз све неке обавезе и притиске. Верујем да људима значи када виде ту радост.
Заједница, каже отац Христофор, благодатно делује на човек. Приметили су, објашњава, како човек много лакше обавља исти посао, ако га ради више људи, него када је задужен сам. Манастирске мобе, којима се много омладине са радошћу одазива, то и потврђују.
– Заједница ослобађа човека, ослобађа га страха, најчешће ирационалних – од рада, од живота… Тако да заједница благодатно делује на сваког појединца. А што каже Никола Тесла – ко ради не може да пропадне. А и сама етимологија речи радост је од речи рад, тако да рад и те како има везе са радошћу. Сви знамо колико се лепо осећамо и колико нам је лепо да одморимо после рада – много лепше него ако само одмарамо. Тежак је само тај први корак да човек убије тог лењог у себи. Светитељ Давид Велшки је говорио својим монасима – Чините мале ствари.- Велике ствари и неки велики планови нас паралишу и наши страхови и помисли којима се противник служи нас сковитлају и то нас зароби. Али ако кренемо мало по мало, онда временом видимо, заправо, да смо урадили много. Мобе су један леп пример из наше традиције, где се у заједници ради тако да учесници буду радосни, да се посао завршава, а да не пада као терет. Ту се и људски односи продубљују, јаче повезују, људи се боље упознају, више се вежу једни за друге. Приметили смо исто у манастиру да људи који посећују манастир јако добро памте свој долазак у манастир уколико су добили неко послушање. Онда нам кажу ми смо били оно онда кад смо чистили онај лук или кад смо крцали оне орахе, или кад смо сређивали цркву или кад смо ишли горе до фарме… Просто људска природа је таква да ће пре емотивно да се веже за неки догађај где је дао себе – наше је оно што дамо.
У сусрет Великом посту, периоду мировања, стишавања себе… Како превладати личну бригу коју нам доносе свакодневне вести, посебно народу на Косову и Метохији, и имати мир?
– Мир треба да буде у нама, без обзира на спољашње околности. Морамо тај мир да освајамо. Често су ми пута људи рекли отишао си у манастир, тамо ти је тихо и мирно… Искрено, што се тиче те неке спољашње тишине и мира, много ми је тише и мирније било док сам живео у свету. Живео сам прилично комфорно, са много мање људи сам се сретао, бирао сам неко своје друштво, активности – једна поприлична ушушканост. Та нека врста мира – називам га спољашњим – није нешто што треба да буде наш циљ. Ја сам прави мир осетио овде, у манастиру, јер сам овде пронашао свој смисао постојања. У манастиру и те како наилазе искушења, и ми смо са различитих страна, са различитим биографијама, идејама, манама, људи свакодневно долазе… Доста пута бих хтео да се повучем или бавим нечим другим, али као да то у том тренутну то није Божји план, него је план да се даш на неком другом месту. Са свим тим неким спољашњим околностима, које су ми много турбулентније овде него што сам имао у свету, ја сам овде пронашао свој прави мир. Можда би то могао да буде мој неки савет. Човек мора да осваја мир у себи! Постоји књига Старац Арсеније – светац у логору и ја је често помињем. Он је био руски свештеник који је био заробљен у тим бољшевичким гулазима у Сибиру и који је робовао у тим совјетским страхотама. Онда када човек чита његово житије, он види да је, заправо, да је ствар мира – ствар избора и личног опредељења. За Христа наравно. И дела апостолска кажу да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство небеско. Тако да нико нама на овој земљи није обећао ни некакав мир, ни неко благостање – напротив. Све изобилује невољама и ко зна колико ће их бити – ми то не можемо да видимо и боље је што не можемо. Али оно што можемо да видимо – можемо да видимо Христа испред нас. И ако се будемо Њега држали онда ћемо бити спашени већ овде на земљи, не некад тамо кад одемо, него већ овде Светим Причешћем, Исповешћу.
Да је црква слатка, да је Бог сладак, научио га је народ који, каже, неретко, од свог мањка узима да би принео манастиру. Косовци су, тврди отац Христофор, трпељив народ, који има страхопоштовање према светињи и верује да ће их њихова трпељивост и то што умеју да плате цену зато што су Хришћани спасити.
– Сећам се, у оним данима короне, како је мајка Стојанка, једна старица из села Горње Кусце, која нам често долази, колико је било дирљиво, како је она долазила пешке преко брда, преко шума, неких десетак километара, кријући се од полиције која је била на путевима, да нам донесе зелене салате. А у повратку продужи даље преко наше фарме, оде окопа нашу башту. Ако није у најбољем реду, она је среди и ником не каже – не прави вест од тога, настави ка цркви Светог Николе у Макрешу и истим путем врати се назад.
Велика нам је инспирација и надахнуће ваша организација, ви млади људи из Косовског Поморавља, сестра Јована из Макреша, и многи други млади људи. Образовани, са факултетима, али и образовани у пуном смислу кућног васпитања, не само стечене дипломе, који остају овде и који се знањем боре за боље сутра. Заиста оно што песник каже – Домовина се брани лепотом – то смо ми видели кроз вас и посебна нам је радост да сте ту и да можемо заједно да славимо Господа и да имамо кога да волимо, за кога да се молимо и у кога да се надамо.
Разговарала Марија Васић
У Драганцу, март 2024.
