Идућу од Приштине према Урошевцу и даље према Сиринићкој жупи и Призрену, обгрљено шарским венцем, налази се једно од најстаријих и највећих српских села у жупи – Брезовица. Неколико километара узбрдо од самог насеља је и истоимени ски-центар по коме је ово мало планинско место било надалеко познато међу љубитељима скијања, у време некадашње Југославије. Напуштени хотели, ресторани, дечја одмаралишта, затворени локали, зарђале жичаре, оронуле викендице дају јак носталгичан, тежак утисак напуштености, који, пењући се према врху, нагло прекида поглед на луксузне виле, апартмане и недодирљива, нелегална нова насеља на подручју националног парка. Планином, ипак, не владају сила и богатство, већ покорност и поштовање њених закона. Зато су Срби, иако скучени у неколико малих села, притиснутих уз падине своје дивље краљице и даље њени домаћини и једини прави познаваоци.
Међу њеним најмлађим горштацима је и Бобан Стојановић млади географ, учитељ скијања и водич кроз непрегледне пределе Шар-планине. Еколог по убеђењу и образовању, човек који сматра да је живот најлепши и најбољи ако је у сагласју са природом и Богом и да такав савез даје једну слободу и независност од свих других прилика политичких и друштвених које су, увек, тренутне и пролазне. Због тога, каже, не коментарише никада како је овде некада било, нити како би требало да је сада већ једноставно сматра:
– За почетак треба увек да покренемо сами себе. Треба уложити у своје имање и своје место, не треба продавати земљу. Моја жеља је да ја сам будем такав пример и на тај начин утичем на друге младе људе око себе, а не да се само жалим и очекујем од других. Ова земља то уме да цени, она то враћа – кад-тад.
За непуних 10 година бављења туризмом успео је да преко друштвених мрежа сви љубитељи природе у Србији и региону чују за Бобија, његовог пса Макса и Брезовицу. Током зимске сезоне многи од њих упућују се за јединственом авантуром екстремног скијања дивљим стазама, а своје најмлађе шаљу у Бобијеву школицу.
– Највише ми долазе из централне Србије, има и из Црне Горе, углавном наши. Задовољан сам. Током сезоне стално имам некога у брвнари. Њу сам правио сам, ручно, неких 2,5 године, уз помоћ пријатеља. Хтео сам да буде аутентична, планинска кућа од дрвета. Има малу дневну собу у којој се ложи камин, кухињицу и купатило и поткровље за спавање. За уређење унутрашњости искоритио сам старе породичне фотографије и предмете из домаћинства – фењере, ћилиме, амболије.
Уз изнајмљивање смештаја Боби се бави и фотографијом и вођењем планинских тура. Својом понудом обухватио је оно што се, каже, данас највише тражи: бајковита једноставност, додир са нетакнутом природом и наравно, одличне фотографије за успомену и друштвене мреже.
– Шар-планина је једна од најбогатијих планина у овом делу Европе. Има преко 2000 биљних врста и различитог дивљег животињског света и међу најбогатијима је што се тиче воде. Мало ли је?
Шта је, ипак, оно што ову планину чини посебном у односу на друге и шта је пресудило да јој један млади човек посвети живот Бобан објашњава.
– Душа. Ко мало чешће долази може и душу планине да осети. Склоп људи, историја, шта се све дешавало вековима преко Шаре… Није идеално, али треба се борити.
Приметно је да се у само скијалиште и планину не улаже много. Не постоје стазе за пешаке, шеталишта, паркови… Бобан, међутим, сматра да је тако и боље него да Шара прође као друге планине од којих су направљени мали, прљави градови.
– Боље је што се не ради, уништила би се планина као што су се и друге уништиле. Наш проблем су мини хидроелектране. Има их чак 9 на планини. Преко две године смо протестовали против тога свакодневно, стражарили и ми и Албанци. Заједнички су се сви мештани борили против тога, али сила. Прешли су преко воље народа и сада можемо да се надамо да природа то неће да узврати катастрофално по нас, онако како она уме.
Суров и тежак живот на планини приморавају људе на заједништво и поштовање, те није реткост видети како овде Срби и Албанци једни другима прискачу у помоћ или раде заједно. Ипак, стално је и јако присуство КФОР-а у овом делу Косова. Над главама сваког дана облећу хеликоптери. А народ, огуглао на зујање у ушима, на војске… походи ову планину, задире у њена скровишта и побија наметнуте границе спознајући оне природне, захваљујући онима који их и данас знају и чувају.
– Не бих смео да вас упутим саме да идете Шар-планином, али има много тога да се види. Углавном ледничка језера, затим испосница Светог Петра Коришког, врхови… Свуда се се успоном пробија кроз шуму, а само донекле може се возилима и то теренским, не путничким. Туре трају и по 8-9 сати, пешачи се цео дан, али свака дестинације је непоновљив доживљај. Срећу се успут медведи, вукови, рис, дивокозе… И увек ме људи питају плашим ли се. Не. У почетку је узбуђење кад видиш, а касније се навикнеш. Углавном, правило је: све бежи од човека. Не дирај ме – не дирам те. Али људи су се отуђили од природе, зато се плаше. Плаше се сенке и бубашвабе, а не медведа. Али то је до људи.
Марија Васић
Позив донаторима
За више прича са Косова и Метохије подржите наш рад донацијама кликом на: ДОНАЦИЈЕ
